Šetajući svojim rodnim mestom put me je odveo na rečni nasip. Mi bi ovde rekli dolma. Bio je lep prolećni dan. U šetnju sam otišao sam, društvo mi nije bilo potrebno. Zelena boja tek olistalog drveća i probuđene trave delovali su umirujuće. Hodajući nasipom došao sam do jednog mesta sa kojeg se pruža prelepa panorama mesta u kojem sam proveo najlepše godine svog života. Godine dečaštva i naivne mladosti. Zastao sam na tom mestu i pustio pogled ka krovovima kuća koji su se u daljini videli. Sve je bilo kao i pre. Zapravo, skoro sve…Nešto je ipak nedostajalo. Nedostajala je čerga koja se baš sa tog mesta gde sam stajao, najbolje videla. Nema je. Na tom mestu se seda nalazi jedna zaravan bez ikakvog obeležija. Da. Čerga! Bilo je to čudno mesto. Sećam se da sam poslednji put tu svraćao početkom devedesetih godina prošlog veka, nekako odmah posle toga i ona je nestala i otišla u zaborav. Seo sam na nasip i sa travkom sveže trave međ zubima, gledajući u pravcu nečega čega više nema, počeo se prisećati naše čerge…
Put do čerge je vodio od krsta koji je obeležavao početak ili završetak, sve zavisi s koje strane gledate, ulice Maršala Tita preko dela mog rodnog mesta koji se zove – ćukovac. Evo ni do dan danas ne znam zašto se taj deo mog mesta zove baš takao kao što se zove iako ta ulica nosi naziv Sloga…Elem, kad ste došli u podnožije te ulice pa kad ste savili malo u levo dolazili ste na kraj sela odakle vas je kaljavi put vodio u čergu. Čerga je imala jednu ulicu, ako se to tako može nazvati. Prašnjav a posle kiše blatnjav sokak je to bio. S leve i desne strane stajale su objekti koji su bili nalik kućama. Namerno kažem nalik jer teško da je tamo išta imalo pravilan oblik. Malo cigle, malo drveta, malo kartona, malo blata, mali prozori…Dovoljno da se napravi zaklon i da se ne spava baš pod vedrim nebom. Kad je bilo lepo vreme, s prolaća i leta i čerga je bujala od života ali kada su nastupali oni sumorni jesenji i zimski dani onda je i ona zamirala i tonula u neki duboki san. E, tamo u njoj u tom delu na kraju sveta, delu koji je bio interesantan Aleksandru Saši Petroviću kad je snimao njegov kultni film „Skupljači perja“, mogli ste da vidite sve i svašta. Mogli ste da čujete do kraja pojačan radio, pesmu i tamburicu od jutra do mraka, ali isto tako i plač. Mogli ste da viditi cigančiće bose i gole koji su trčkarali gore dole jureći pse i mačke do iznemoglosti i igrajući se nekih igara koje su samo oni razumeli. Oni pak malo stariji su razmišljali o boljem, lepšem životu – maštali o sreći. Mogli ste tu da vidite i čujete kako žena kune muža zbog pijančenja ili pak kurvanja. Mogli ste da čujete kako majka kune ćerku što je izgubila nevinost pa se sada ne može dobro udati a kopile u kuću ne treba. Mogli ste da čujete kako majka grdi sina zbog toga što je i ono malo para što imaju profućkao u kafani. Mogli ste videti kako muž do krvi tuče svoju ženu zato što ga je popreko pogledala. Mogli ste da vidite i kako žena tuče muža samo zato što ga voli i što mu želi dobro. Mogli ste da vidite i kako se ljudi vole. Mogli ste da čujete prvi plač tek novorođenog deteta. Mogli ste da vidite kako se tuguje. Mogli ste da čujete kako se raduje. Mogli ste da čujete kako se neodoljivo i maštovito laže…Mogli ste mnogo toga da tamo vidite i čujete. Ovde je živeo jedan poseban svet. Svet koji je imao neka svoja pravila i norme ponašanja. Meštani nisu često svraćali u ovaj kraj. Zapravo dolazili su veoma, veoma retko. S druge strane Cigani iz čerge su odlazili svakodnevno u mesto, ili kako se to popularno nazivalo, išli su u varoš. Išli su na pijac u prodavnicu u kafanu u prošenje po kućama na utakmicu ili već nekim drugim svojim poslom. Ali su išli. Kad god bi se nešto loše desilo u selu krivi su bili Cigani iz čerge…Ako je nešto opljačkano u selu prst sumnje je na njih padao, ako je bila suša opet su oni bili krivi jer je tobože neka ciganka zakopala mrtvorođeno dete pa je zato suša nastupila, ako su se neke bolesti počele mestom širiti opet su oni bili krivi jer su prljavi i neokupani i zato je i bolest došla i tako redom – kraja uvredama kao da nije bilo. Nije uopšte bilo važno da li je prst sumnje pravilno uprt ili ne, krivac se znao. A oni…Oni su sve to stoički podnosili, svaki udarac mirno primali. Kad god bi im neko lupio šamar oni su okretali drugi obraz za još jedan udarac. To su bili ljudi koji su svoj krst života nosili i podnosili i to s osmehom na licu, ali siguran sam ne bez bola u duši.
Čerge više nema. Nestala je kao i mnogo toga što je nestalo u ovom mesto a što je mestu davalo jedan rekao bih neponovljivi šarm. Stari Cigani iz čerge su pomrli a mladi se razbežali trbuhom za kruhom. Otišli su da potraže svoju sreću o kojoj su maštali…Pre nekog vremena dok sam bio u mesnoj ambulanti čekajući da mi moj doktor prepiše lek, u ambulantu uđe jedan od onih Cigana iz čerge koji je otišao u potragu za srećnom zvezdom. Mi smo ga zvali Lahor. Dok sam sedeo i čekao on me je prepoznao prišao mi je i pozdravio se sa mnom. Živi u Austriji. Došao je svojim kolima da obiđe rodno mesto. Oželjen je. Ima dvoje velike dece, dva sina. Oba mu idu u školu i dobri su đaci. Kaže da im neće dopustiti da budu probisveti i lezilebovići već će morati da završe škole. Slabo govore srpski, kaže Lahor, ali ima da ga nauče jer je to jezik kojim su govorili njihovi preci. Pitao me je kako sam. Ja mu rekoh da nisam baš najbolje a on mi na to reče da se ne sekiram i da će Bog dati da bude sve kako treba. On je otišao. Pozdravio se u odlasku isto onako kao i kad smo se prvi put sreli. Iskreno i ljudski. Ja sam ostao da čekam svoj red i da razmišljam…Dnevnik uvreda je bar jednim delom zatvoren a zvezda sreće, e ona sigurno da postoji samo što je svako ne dosegne!
Izvor: www.tvorac-grada.com