Кад су тамбураши свирали за реку

0 797

Мештани Јаше Томића воле реку Тамиш, а када се с њом посвађају брзо се одљуте
Јаша Томић–Још једно дуго топло лето је отпловило низ реку Тамиш, а селу Јаша Томић је и ове године оставило успомене. Као ретко које насеље уз реку ово месташце је за њу везано разним догађањима, а пре свега великом љубави. А где је у питању искрена љубави ту се појављују и свађе, па се Јашинци са својом реком воле и свађају.
Недавно је, при крају девете животне деценије у родном Јаши Томићу, умро Милан Миња Стојков. Са девет година је доселио у чуварницу на реци Тамиш, где је као чувар насипа, односно, беденар, радио његов отац Бача. Оца је наследио на том радном месту па ће реци посветити највећи део живота. Срастао са природом остао је присебан до самог краја па је сам написо опроштајни говор и ћерки рекао да га прочита.–Кћери моја читај гласно тако да те чују фазани и срне, да те чују све птице у врбацима и рибе у Тамишу, препоручио је Миња, а порука је била упућена људима да их још једном подсети на обавезу да воле своју реку и природу што их окружује. А Миња је био редак заљубљеник у лепоте и тишину из нашег окружења, а таквих је све мање и мање јер се са оваквих места се све више бежи. Силну је децу научио да пливају, многе спашаво из ћудљивог Тамиша јер он уме да се нагло промени и да казни сваки неопрез. Живећи на реци брижни чувар се напајао птичјим појем, јутарњом свежином, заводљивим погледима низ реку , а при крају „своје ере”одлучио је да јој подигне споменик захвалности који ће ускоро бити освештан на обали Тамиша.
Река је имала непрегледни низ својих хероја. У свакој генерацији издвајали су храбри и вешти пливачи и скакачи с високих топола који су својим летњим подвизима задивљавали мешатне Јаше за њиховог боравка на реци. Тако се памти Саво Мојић, колониста након Другог рата пристигао на Тамиш директно са брзе и непредвидиве Дрине, од Зворника. На много споријем Тамишу Саво је био цар. Ем је био најбржи пливач, ем је препливавао Тамиш неколико пута дневно. Онолико пута колико ником до тада није успевало. Лети је свакодневно долазио на реку и на плажи имао своје место. Слабији пливачи су преко тог места пре уласка у воду пребацивали поглед. Знали су да ће се он, ако затреба, одмах наћи у води. Годинама је спашавао лоше пливаче и оне којима је из разних разлога „вода дошла до грла”.
Милан Цимеша је чим гране сунце, а још се није ни купало, подизао колибу на Тамишу и тамо боравио до пред снегове. За то време никад није залазио у село. Доносили су му ретке потрепштине, а много му није требало јер се хранио рибом. Кад се он врати у село знало се да долази зима.
Тамиш је некада био и окрутан. Река која извире на Карпатима отуда је доносила воду од киша и снегова и изненада је знала да се повампири. Понекад се преко ноћи, а да није било никакве промене времена, у води створе наноси песка. Неопрезни дечаци су без предходних провера скакали у воду , а некада би се појавио песак у који су се дечаци и момци забијали после скокова. Често су се и повређивали, а Мирослав, син помињаног Милана Цимеше је доживео тежу повреду. Међутим Тамиш је највећи гнев на себе навлачио после поплава. Негде сваких десетак година излије се из корита и нанесе велику штету. Тако је 2005. Јаша Томић освануо под водом. Вода је порушила више од пола кућа. Мештани су клели реку и цедили кроз зубе да одавде треба бежати. Помогла је држава и изгрдаила преко стотину нових кућа у повишеном делу села.–Највећа им је мана што су далеко од реке, јадају се данас Јашинци, а тако се изјашњавају да су јој све опростили.
Јаша Томића је некада имао дупло више становника и док се звао Модош био је срески центар, а овдашњи ихроничар Спасо Младеновски који је за време поплава, захваљујући интернету који је тада код нас био тек у повоју, цео свет обавестио о катастрофи, каже да се много тога мења, али да је љубав према Тамишу вечна.– Тамиш једном годишње процвета , али о томе се се не прича као о Тиси. Ми немамо маркетинг, али и све благодети реке као да љубоморно чувамо за себе, код нас деца са четри године пропливају јер смо преко лета сви на реци. Тамо буја живот до касних ноћних сати. Овде се обележавају разне сеоске славе и весеља. Десило се да је један заљубљеник у реку платио тамбураше да се возе у чамцу и свирају Тамишу, прича Спасо.
Летос су се његова ћерка Ивана и зет Иван Бркљач венчали на обали Тамиша. Славолук су исплели од врбовог прућа, а китили су се цвећем убраним на лицу места. Тако је настао и младин букет. Све је око њих, кажу, било украс, па чак и коров. Венчали су се боси, па су и на тај начин манифестовали љубав према природи и реци. Они су у сагласју са поруком Миње Стојкова да се вратимо оном чему припадамо.

Ђ.Ђукић

Dobijte obaveštenja u realnom vremenu odmah nakon objavljivanja nove vesti.

Možda vam se sviđa i
Ostavi komentar

Vaša email adresa neće nigde biti prikazana