NASMEJATI PUBLIKU SA SMISLOM NIJE LAKO

0 754

Oni koji se bave pozorištem odlično znaju da je veoma teško napraviti komediju. Teško je jer komedija ima svoja pravila, od kojih je dobar predložak navažniji, koja ako se ne poštuju vrlo brzo komediju pretvaraju u najobičnije šegačenje na sceni, predstava se pretvori u igru bez smisla. Takvih predstava, koje su klasična komercijala, danas imamo veoma, veoma mnogo. Mnogo više nego što dobar ukus dozvoljava. Sigurno da su te i takve zamke bili svesni i u Amaterskom pozorištu iz Jaše Tomića kada su odlučili da na scenu postave predstavu „Ordinacija“ po tekstu Slobodana Simića. Radi se o vrlo tankom, da ne kažem pretankom, dramaturškom predlošku kod kojeg iskliznuće u pozorišni besmisao vreba na svakoj stranici tog teksta. Dodatna teškoća u inscenaciji teksta „Ordinacija“ predstavlja i to što je autor posegao za fragmentarnom dramatrugijom, koja je tako koncipirana da kopče između fragmenata (slika) nema. Isto tako, tekst koji izgovaraju glumci ne pleni lepotom i jezičkom složenošću, već spada u svakodnevni i sleng govor. Znači, mnogo je što skrivenih, što otvorenih zamki stajalo pred rediteljem predstave i glumcima.

Reditelj je scenu, dvojnim sistemom crno-belo, upristojio bolje rečeno upodobio da ona bude više funkcionalna naznaka ordinacije, nego verna kopija stvarne ordinacije. Već taj prvi, u esteskom smislu, vredan korak ulio je gledaocu osećaj da će možda prisustvovati pozorišnom, a ne estradnom činu. Ostali scenografski elementi, koji su u isto vreme služili i kao rekviziti, kao što su lekarski  sto i lekarska stolica, zatim dve povezane stolice za pacijente i jedan do zla bog osakaćen kostur – i to sve u crno-beloj varijanti, veoma dobro su se uklapali u opštu sliku smišljenog scenografskog rešenja koje je stvorilo iluziju ordinacije, zašto ne reći ovde i sada.

Što se tiče kostima oni su bili, u najvećoj meri, u skladu sa idejom koja je preovladavala i kod scenografije. To znači da je kod svih glumaca, izuzev majstora i glumice koja je nosila plavu periku, kostim bio u crno-beloj varijanti. I dok se kostim majstora, plavi radnički kombinezon sa plavom kapom, može razumeti kao želja da se na taj način izdvoji normalan čovek u nenormalnom okruženju (danas se izdvajaju normalni jer nenormalnih imamo na svakom koraku), dotle se ne može razumeti zašto je glumica koja je nosila plavu periku imala crvene rukavice. Crvene rukavice nisu imale nikakvu vezu sa onim što se na sceni dešavalo, osim vizuelnog efekta, pa se takvo kostimsko rešenje pre može smatrati kao nedoslednost, nego kao neki pozorišni simbol sa jasnim značenjem.

Muzike u predstavi nema, nema u onom smislu kako se obično doživljava muzika. Ono što postoji više podseća na jedan muzički efekat koji je vešto izabran i ponavljan. Izabran muzički efekat nije bio u suprotnosti sa konceptom predstave, pa je samim tim bio u funkciji.

Što se tiče rediteljskog pristupa, gde su zapravo vrebale najveće zamke, on je bio baziran pozorišnoj estetici. Takvim pristupom reditelj se trudio, a zašto ne reći i značajno uspeo, da izbegne vulgarizaciju scene, kao i pretvanje predstave u jeftini pozorišni rijaliti. U pozorišnom smislu je zanimljivo rešenje gde je uvedena igra bez teksta u određenim delovima predstave. Jasno je da je takvim pristupom reditelj hteo da obogati predstavu u dinamici i scenskoj radnji, ali i da ostane na kursu održaja dobrog ukusa na sceni. Ostaje žal što ta igra na početku predstave nije imala dovoljno duboku reljefnost, ostala na nivou blage igre (doktor koji radi u zdravstvu ali ne živi od medicine, već živi od „biznisa“) jer bi na taj način uvertira bila još bolja, a početni tonovi još izraženiji. Interesantno je i to da je reditelj posegao i za pojedinim rešenjima koja su karakteristična za vodvilj, pa je tako broj ulazaka na scenu bio brojan, i mesta gde ulaze glumci bio različit što je doprinelo razigravanju scene (borba doktora-majstora da zatvori sve te ulaze u ordinaciju, ali bezuspešno) i dinamici u glumačkoj igri. Šteta što je reditelj predstave kraj ostavio u domenu toliko puta viđenog klasičnog rešenja (sestra nakon presvlačenja sa doktorom-majstorom preuzima ulogu doktora te seda na mesto doktora i izgovara: „Sledeći.“), bez dodatne mašte. Stiče se utisak da je bilo prostora da i kraj predstave bude urađen u jednom dinamičnom ritmu, baš onako kakva je bila i cela predstava.

Kada govorim o glumcima moram izneti veoma ozbiljnu zamerku ljudima koji vode pozorište u ovom mestu. U čemu se ogleda ta zamerka? Ogleda se u tome da gledalac nije imao priliku da se upozna sa glumcima i likovima koje oni tumače. Malo je verovatno da ljudi iz ovog pozorišta nisu znali da postoj pozorišni letak i programska sveska koji služe da se gledaoci upoznaju sa akterimaa predstave, pre nego što predstava počne. Nije to moralo biti neko skupo rešenje, ali je moralo biti bar neko rešenje. Ovako, mi koji nismo iz ovog mesta, a predstavu smo gledali ne znamo imena glumaca, ali ni likove iz predstave. Zato će ovaj osvrt na predstavu „Ordinacija“ ostati bez imena glumaca.

Svakako da je najupečatljiviji utisak ostavio glumac koji je tumačio lik majstora. Velika energija koju je glumac na sceni pokazao bio je dovoljan zamajac ne samo za njega, već i za partnere pa da predstava ide u željenom pravcu. Glumac je situacije u kojima se nalazio, a koje su bile različite, dovoljno razdvojio po svojoj igri, te je bilo jasno u kakvom se stanju lik nalazi u svakoj od tih situacija. Dve glumice na početku predstave, čiji su likovi delovali jedino normalno u odnosu na sve likove, bile su po svom karakteru dovoljno različite da budu jasne, kako u odnosu jedna prema drugoj, tako i u odnosu prema doktoru i situaciji u kojoj su se našle. Glumica koja je tumačila lik medecinske sestre  se trudila da svoje pojavljivanje boji kako različitim pokretom, tako i gestom i glasom. Nekada joj je taj, u glumačkom smislu, vrlo zahtevan posao išao za rukom, a nekada sve to nije bilo na željenom nivou. Glumac koji je tražio uverenje za invalidsku komisiju je, stišano bez mnogo dinamike (dinamika je bila prepuštena partneru) ali prilično vešto je koračao po nepristupačnom predelu satkanom od teksta, mizanscena, glasa i gesta. Prilično uverljiv lik. Što se tiče glumca koji je tumačio lika sa pištoljem on je svoj deo posla korektno odradio, mislim tehnički tačno. Ostaje neka prikrivena šteta što tu scenu reditelj nije više razigrao, što nije dao više prostora da se glumci razigraju a bilo je i mesta, i povoda. Glumica koja je nosila plavu periku svakako da je imala najteži zadatak ne samo zbog karaktera lika kojeg je tumačila, već i zbog dinamike koju je morala da nosi na sceni. Sa manjim ispadima (odnosi se na scene neposrednog kontakta sa doktorom) ova glumica je uspešno dočarala svoj lik prikriveno vulgarne fenjer žene. Na kraju imamo glumca koji je tumačio lik opasnog momka. Komičnost je bila prisutna u prvom pojavljivanju glumca na sceni jer po svojoj fizionomiji glumac nikako nije podseća na nekog žestokog momka, već pre na nekog dobricu. Međutim, glumac je svim raspoloživim glumačkim sredstvima (pre svega glas i pokret) napravio željeni lik, dao do znanja da se pravi otrov drži u bočicama. Vrlo upečatljiv, jasno izgrađen lik koji u sadejstvu sa doktorom-majstorom je delovao respektabilno na sceni.

Kada se sve sabere i oduzme mogu reći da predstava „Ordinacija“ ne predstavlja neku predstavu koja će vas naterati na neko duboko razmišljanje. Nije to predstava koja nosi neku veliku temu, značaj postoji i on se vidi, ali će vas iskreno nasmejati i učiniti vas, bar na trenutak, zadovoljnim. Kada bih bio ponovo u prilici, opet bi pogledao tu predstavu jer me je nasmejala sa smislom.

Gledalac iz desetog reda partera

Dobijte obaveštenja u realnom vremenu odmah nakon objavljivanja nove vesti.

Možda vam se sviđa i
Ostavi komentar

Vaša email adresa neće nigde biti prikazana