NUŠIĆ NAŠ NASUŠNI

0 469

– Povodom 150 godina od rođenja Branislava Nušića –

branislav 2Kada je u pitanju naša pozorišna umetnost ona je 2014. godinu dočekala u znaku jednog velikog jubileja. Radi se o 150. godišnjici od rođenja našeg velikog komediografa Branislava Nušića. Od kada je svoja dela, a njih nije malo, nesebično podario našoj riznici dramske književnosti ona su za mnoge reditelje i glumce predstavljala veliki izazov i veliku inspiraciju. Mnogi su reditelji ali, i glumci postavljanjem nekog od Nušićevih dela, ili tumačenjem nekog od likova iz tih dela stekli pozorišnu popularnost i slavu. Mnoge te slave traju i dan danas. I pored protoka vremena, tog surovog meritelja vrednosti trajanja Nušić je preko svojih dela i danas prisutan na scenama mnogih naših pozorišta. Bilo je faza u razvoju naše pozorišne umetnosti kada smo se u priličnoj meri stideli onoga što je naše pa smo saglasno izgovoru “novo vreme, novi teatar, nova pravila” smatrali da je Branislav Nušić, u pozorišnom smislu, postao „davno prošlo vreme“. Do otrežnjenja i napuštanja jedne takve zablude došlo je mnogo brže nego što su mnogi to očekivali. Došlo je indirektno zahvaljujući pozorišnoj publici koja je jasno rekla šta misli o delima Bransilava Nušića. Ta reč je bila jača od bilo kakve kritike ili pomodnog zahteva „novog teatra“.

Kada neko tako dugo traje kao što je to slučaj sa Branislavom Nušićem i njegovim delima onda se s pravom postavlja pitanje – u čemu je tajna tolikog trajanja? Nema tu neke naročite tajne. Zapravo, neka mi bude dopušteno da kažem da tu nema nikakve tajne. Sve je tako jednostavno i prosto. Nušić traje zato što je znao kao malo koji naš dramski pisac da na jedan jednostavan i tako prepoznatljiv način u pisanu formu pretoči nas same. Znao je tako hirurški precizno da ocrta naše karaktere i naše naravi. Vreme prolazi a mi ostajemo isti. U njegovim delima bez ikakve sumnje će se svako od nas prepoznati. Njegova dela su zapravo naša ogledala. Branislav Nušić je tako jasno shvatio i razumeo i ko smo, i kakvi smo. Zato taj veliki komediograf zajedno sa svojim delima i dalje traje. Traje i predstavlja uvek novu inspiraciju raditeljima i glumcima.

Zašto su Nušićeva dela i pored velike vremenske distance od kada su nastala i danas toliko inspirativna rediteljima i glumcima? Zato što su životna. Zato što je priča koja vam je u tim delima ispričana takva kao da ste je juče čuli ili, pročitali ili, sami doživeli. Skoro da ne postoji nijedan segment našeg života koji nije bio izložen oštrom Nušićevom peru. To pero je umelo da tako istinito i ozbiljno prikaže kakvi smo mi to ljudi, kakvi su nam karakteri. S druge strane komičnost Nušićevih dela proizilazi upravo iz te ozbiljnosti i istinitosti. Komika kod Nušića je opora jer se do nje dolazi slikanjem naših karaktera, a ne situacija. Koloritnost kojom Nušić slika naše karaktere je i raznovrsna i višestruka. Sve je isto, a opet tako različito. Sve to zajedno kao i saznanje da su ljudske ćudi, nagoni i potrebe nepresušni poput pustinjskog peska daje odgovor zašto je Nušić i danas interesantan rediteljima i glumcima, daje odgovor zašto su predstave kod kojih je kao dramski predložak poslužilo neko njegovo delo tako rado gledane.

U Nušićevim delima nema heroja. Da bi čovek bio heroj on mora biti pošten i pozitivno hrabar. Hrabrost može imati i negativan predznak. Treba biti hrabar pa uraditi kakvu podlost ili nešto nevaljalo i loše. Nušićevi likovi niti su pošteni, niti su pozitivno hrabri. Svaki lik hoće da bude iznad ravne linije života, hoće da bude više i bolje od onoga što jeste. Hoće da bude iznad, iako ga je život svrsta ispod. Hoće da ima nešto što mu ne pripada. Hoće nešto tuđe, a svoje neda. Svi Nušićevi likovi se bore između tri linije života. Onoga što hoće da budu, onoga što mogu da budu i ono što jesu. Kod svih Nušićevih likova postoji veliki, rekao bih nepomirljiv antagonizam između tih životnih linija. U toj borbi da dođu do nečega što im ili ne pripada, ili ne mogu da imaju Nušićevi likovi ne biraju sredstva. Ta sredstva su prilično surova i suprotna zdravom razumu. U toj borbi ima i emocija, i velikih nadanja, i velikih strahova, i velikih planova, i lažne vere da se nemoguće može ostvariti. Na kraju se sve ruši kao kula od karata pa posle svega ostaje go čovek i njegova životna istina i bolna realnost. Tako npr. Živka i Života hoće da budu ono što nikada ne mogu da budu a opet pokušavaju da do toga dođu žrtvujući svoje najbliže, normalno svako na svoj način, Agaton, Milan i Spasoje hoće da uzmu ono što im ne pripada pa tako ne biraju sredstva da se toga, njima tako važnog i bitnog, dočepaju, dok Jerotije sanja o nečemu što ne može dosegnuti, san ostaje samo san. Na kraju svi oni ostaju tamo gde su bili i pre s tom razlikom da iz te samožive borbe izlaze sa priličnim bolom, pa čak i vidnim elementom tragičnosti. Setite se samo sa kakvim osećajem očajanja i poniženosti Živka monološkim iskazom završava svoj trnjem posut put da bude „ministarka“. Strašno!

branislav 1Koliko mi danas zapravo razumemo ono o čemu je Nušić tako davno pisao? Veoma malo. Da bolje razumemo onda ne bi imali nove ministarke koje umesto fijakera sada čekaju da ih službeni automobil vozi u šoping ili kod frizera ili negde drugo, onda ne bi imali „udomljavanje“ porodice na državne jasle, onda ne bi imali ministarsku decu koja se bahato ponašaju po principu „ne može mi niko ništa“, onda ne bi imali osvajanje vlasti samo radi vlasti i lične koristi, onda ne bi imali da se državnim automobilom prevozi kupus za zimnicu, onda ne bi večito kovali razne teorije zavere i te iste teorije u ime naroda obilato unovčavali, onda ne bi imali beskonačne sudske sporove u kojima se radi dobijanja nasledstva ona druga strana proglašava ludom i bolesnom, onda ne bi imali kupovinu diploma i sticanje akademeskih zvanja bez pročitane knjige, onda ne bi imali „mister dolar prijateljstva“ na staklenim nogama, onda zapravo ne bi imali mnogo toga lošeg što danas imamo. Zbog toga što sve ono o čemu je Nušić pisao imamo i danas, promenjena je samo forma dok je sadržina ostala ista, biće da se nismo puno promenili. Eto dokaza koliko je Nušić bio u pravu kada nas je opisivao. Nušić naš nasušni!

Naša je velika sreća što smo imali takvog pisca kao što je bio Branislav Nušić. Dela koja je ostavio iza sebe nisu samo spisateljsko blago koje je ostavio našoj dramskoj književosti već trajan beleg i svedočanstvo o tome kakvi smo. Možemo li biti bolji nego što jesmo je upitanost koje se otvara posle svakog čitanja nekog od Nušićevih dela, ili nakon gledanja predstave koja je urađena prema nekom njegovom delu. Književnost i pozorište ne mogu promeniti svet to je postalo jasno ali zato mogu da utiču na nas da budemo bolji, plemenitiji i pozitivno hrabri. Mogu da utiču da budemo ljudi. Mogu, ali da li će se to zaista i dogoditi zavisi od nas i naše spremnosti da se menjamo, da budemo drugačiji. Neka nama našeg Nušića.

R. Zubac

Dobijte obaveštenja u realnom vremenu odmah nakon objavljivanja nove vesti.

Možda vam se sviđa i

Ostavi komentar

Vaša email adresa neće nigde biti prikazana