Последња порука чувара насипа

0 586

Последњег викенда у септeмбру на обали Тамиша локани парох у Јаши Томићу пред већом групом мештана освештао је један необичан споменик. Њега је наручио Милан Стојков, када је већ било савим извесно да одлази са овога света. Пошто је обележје било готово наручилац је у болесничкој постељи могао само да види његову слику. Био је задовољан, а ћерке је обавезао да се још на том месту обави црквени обред.
Миња, тако га је звало цело село, је умро пре петнаестак дана, а на крају живота желео је да се захвали, како је написано на споменику, реци Тамиш и земљи, односно природи за коју је толико био везан. За живота је написао и посмртни говор и захтевао је да се он прочита гласно, „да га чују птице и бројне животиње по врбацима и рибе у води”. Човек је 42 године био чувар на насипу поред Тамиша, а на реци је живео још од када га је његов отац, такође „беденар”, са седaм година довео да са породицом живи у приобаљу. Ту је, каже његова породица, заволео благодети природе и онај свет који је мало подаље од човека, али без кога наша врста неби могла. Пре неколико месеци , Миња је као посебна појава у Јаши Томићу био гост локалног радија у Сечњу и тада је много говорио о љубави према природи. –Не знам како су се људи разишли. Нису напустили само реке, ливаде и шуме него и села, не знам куда и зашто одлазе. Њима није јасно да онај који често гледа, са неке осамe, залазак сунца, сигурно за исто време продужава свој боравак на земаљској кугли. Тај мир и то специфично аутентично и непатворено оглашавање може да се осети само на таквим местима, објашњавао је чувар свој живот на насипу на коме је провео више од седам деценија.
Причао је како некада боравак ван села није значио и усамљеност. Ваљда са првим пролећним зрацима сунца сељани су се спуштали на реку и с њом се дружили док их не отерају зимски ветрови и јаки мразеви. Он је лета проводио учећи децу да пливају, да лове рибу, разним играма које су чобани преносили са колена колено.
Међутим љубитељ природе са Тамиша није само по томе био познат у Јаши Томићу, селу пруженом поред границе са Румунијом, које је ту границу и само прелазило мејањући државе након споразума које су склапали политичари. Он је свирао хармонику по кафанама, певао у хоровима, био и црквени појац. У овдашњем аматерском позоришту одиграо је све Нушићеве комедије. На првом месту он је био познат као велики шаљивџија. Данима се препричавало по Јаши како је о својим љубавним излетима говорио и на радију. Рекао је како је његова покојна Злaтинка била толерантна супруга и прогледавала му кроз прсте. Када би јој нека злонамерна жена, кришом указивала на његову забрањену везу она би јој рекла да јој је „њен Миња већ то признао”. А догодило се да му је један Јашинац открио да зна да га је жена варала са Мињом.– Признала ми је да је била с тобом , али да је та везa прекинута. Ја сам јој опростио и сад смо сретни. Та, ако ме је већ преварила боље с тобом него с неким неваљалим, рекао је преварени муж. –Па како да се тога манем када учвршћујем бракове, коментарисао је Миња уз тврдњу да су жене јуриле њега, а не он њих.
У дугим зимским ноћима, када су реке биле оковане ледом, чешће је одлазио у кафане. У његовој младости кад још није било електрификације, Јаша Томић је међу првима имао своју централу која је производила електрику само до 10 сати навече . До тада су угалавном радиле и кафане, али су неке, где се затекне весело друштво, угошћавале и дуже. У таквој је заглавио и Миња, а догађај се дуго препричавао по селу. Његово друштво је у касне сате почело да разбија чаше. Кад би пукла чаша газда би одмах дотрчао и без панике наплатио сто динара. Кад су схватили да кафеџији одговара лупање јер чаше купује по далеко нижој цени Миња се достеио и почео да ставља чаше једну у другу. Ставио би по три, четири, газда чује један прасак и наплатио сто динара. Чак је од стакла била повређена и конобарица. Сутрадан је газда видео колико му чаша фали и позвао је полицију. Ови су Мињи дојавили да иде да се нагоди иначе ће да дижу кривичну пријаву. Међутим овај је отишао код газде и упозорио га да му конобарица није била пријављена и да ће у свему бити он највише кажњен. Договорили су се да ствар легне и да нико ником ништа не дугује.
Кад је већ зашао у године Миња је говорио да живи као Рокфелер.– Прошао ми је рок, а остао фелер, шалио се. Он је стварно живео срећно као „као богат човек” , а његово богаство чинили су природа и људи. Подизањем споменика на Тамишу он им је још једном скренуо пажњу да би било добро да се врате реци где ће бити срећни и без великог богаства.
Ђ.Ђукић
                                                       Galerija slika

Dobijte obaveštenja u realnom vremenu odmah nakon objavljivanja nove vesti.

Možda vam se sviđa i

Ostavi komentar

Vaša email adresa neće nigde biti prikazana