POZORIŠTE JE DEO DRUŠTVA

0 525

Senta, 15.09.2010.
Ovogodišnji dobitnik nagrade Đorđe Damjanov – Đekša koju dodeljuje Savez amatera Vojvodine za izuzetan doprinos razvoju amaterskog dramskog stvaralaštva je Branko Vučetić iz Sente. Po zanimanju je diplomirani pravnik, a u duši veliki zaljubljenik u pozorišnu umetnost. Član je Kamerne scene „Miroslav Antić“ iz Sente, i slobodno mogu reći da je on njen spiritus movens. Obrazovan i inteligentan pri tome i veoma načitan. Ovome svakako treba dodati i bogatu ironiju koja izranja iz njega, njegovih reči i postupaka. Ume da bude ciničan na momente, što je svakako dobra osobina. Kažu da cinizam razvija, vežba čovekovu inteligenciju Ume da bude, često to i radi, surov prema ljudskoj gluposti i zlobi. U takvim trenucima iz njega kao iz vulkana izviru reči besa za koje niste mogli ni pretpostaviti da obitavaju u njemu. Stičete utisak da u takvim trenucima reči koristi poput britke sablje, kao oružje u borbi protiv svega onoga što u njemu izaziva takav bes. Emocije vešto krije pa tako stičete utisak dok s njim razgovarate da je hladan i uvek na distanci. Međutim, ono što me je uvek impresioniralo kod Branka jeste odsustvo sebičnosti. Hoće i želi da podeli sa vama ono što zna, ali isto tako i da nauči ono što ne zna. Pozorište je za njega više od hobija, za njega je ono smisao života. Pozorište je Branku velika ljubav. Počeo je kao glumac a završio kao reditelj. Režirao je preko dvadeset predstava. Radio je u Senti, Kanjiži, Kruščiću. Radio je sa dečijom grupom, omladincima i seniorima. Dobitnik je mnogih priznanja na pozorišnim festivalima Vojvodine i Srbije. Obreo se Branko i kao pisac. Za svoju dramu Family day dobio je prvu nagradu na konkursu „Za prvu knjigu“ koji je raspisala Gradska biblioteka iz Smederevske Palanke. Sve ovo je bio i više nego dovoljan razlog da porazgovaramo sa ovim interesantnim i pomalo tajnovitim čovekom.

Laureat si ovogodišnje nagrade Đorđe Damjanov – Đekša koju dodeljuje Savez amatera Vojvodine za doprinos razvoju amaterskog dramskog stvaralaštva. Koliko ova nagrada, kao i slične njoj znače onome ko se amaterski bavi pozorištem?
Nagrade su nešto što prija, što godi sujeti, što potvrđuje da si uradio nešto što je vredno pažnje. I kao takva nagrada znači. S druge strane, jako sam dugo u pozorištu i znam da nagrade većinom završe u pogrešnim rukama ili u pogrešno vreme. Ako mislite da se bavite umetnošću zaboravite na nagrade. Pogotovo je tu u delikatnoj poziciji pozorište, iza književnika ostaje knjiga, slikara slika, filmskog radnika film, tako da generacije mogu da se dive ili da kude umetničko delo koje ostaje, iza nas ne ostaje ništa. Ako ne dobijemo nagradu za nešto što smo dobro uradili, a u velikoj većini slučajeva ne dobijemo, onda sve ostane na sećanju da smo jednom uradili nešto što je dobro. A sećanja su varljiva stvar.

Najveći deo vremena u pozorišnom radu posvetio si radu sa omladinskim ansamblom sa kojim si ostvarivao zapažene rezultate. S druge strane pozorište u kojem si angažovan slovi kao primer pravilnog i kvalitetnog rada sa omladincima. Koliko je po tebi rad sa omladinskim ansamblom bitna komponenta u sagledavanju uspešnosti jednog pozorišta?
Najviše volim da radim sa klincima, iako nisam sa njima najviše radio, ipak sam više radio sa „odraslim“ ljudima. Rad sa mladima je u načelu isti kao i rad sa odraslima ili decom, gradiš pozorišnu predstavu kao i bilo koju drugu. Ono što je drugačije, to je atmosfera na probama, njihova iskrena radost, iskrena tuga, naivna laž, želja da se dokažu, da promene svet, da budu bolji od prethodnih generacija. Razlika je i u tome što kad dođete na probu sa omladincima, umorni od posla, nervozni, bolesni, bezvoljni, sačekaju vas širom otvorene, radoznale oči željne saznanja i osmeh koji otklanja svaki premor, a kad dođete na probu sa matorima sačekaju vas ljudi isto tako umorni od posla, nervozni, bolesni, bezvoljni, kao što ste i vi. Svako amatersko pozorište mora imati svoj podmladak jer ga sutra neće biti.

U prošlogodišnjoj pozorišnoj sezoni tvoja predstava „Lepe oči, ružne slike“ je, pored još nekoliko predstava koje su se rado gledale, svakako obeležila amatersku pozorišnu produkciju u Vojvodini. Koliko je zapravo teško napraviti jednu dobru predstavu?
„Lepe oči“ su mala intimna predstava koja je rađena za našu dušu bez ikakvih pretenzija i ispala je pun pogodak i osveženje za amatersku scenu Srbije prepunu velikih drama ili crnih komedija. Uživao sam u pripremnom radu na režiji predstave, no kad je došao rad sa glumcima onda je došlo i do teškoća, jer sam morao biti veoma zahtevan. Naime, gluma na maloj sceni nije ista kao i gluma na velikoj, mnogo je iskrenija i mnogo više iziskuje. U tom smislu je ova predstava bila teška za rad. Što se tiče pitanja koliko je teško uraditi dobru predstavu, ne mogu dati precizan odgovor. Kad praviš predstavu uvek se trudiš da bude dobra. Da bi predstava bila dobra treba da se poklopi mnogo faktora, od kojih mnogi ne zavise od tebe. A desi se da je sve tu: dobar tekst, dobri glumci, dobra režija, dobra publika, svi drugi elementi predstave urađeni na zavidnom nivou, a opet predstavi fali nešto. Šta? Pojma nemam.

Kako danas vidiš pozorišnu režiju?
Vidim je kao i ranije, ne mislim da se tu nešto ključno promenilo. Volim da mislim da je pozorišna režija, (ono što je svojevremeno Klajn govorio), menjanje čoveka i sveta. To je ono što bih želeo. U stvarnosti je režija najčešće zanat, veština pretakanja pisanog dela na scenu koja od režisera zahteva široko opšte obrazovanje, čitanje pozorišne teorije, organizatorske sposobnosti, poznavanje ljudi, poznavanje društva, dobar pripremni rad na predstavi, maštovitost, strpljenje, toleranciju, mentalnu stabilnost…

S obzirom na sve veću komercijalizaciju u našim pozorištima koja na momente poprima obrise vulgarnosti; koliko je, po tebi, ostalo od onog umetničkog u našim teatrima?
Delim mišljenje onih koji kažu da se mi samo bavimo umetnošću, a umetnost je nešto jako visoko i teško dokučivo. U profesionalnim pozorišnim predstavama se jednom u stotinu slučajeva desi umetnost, a kod nas, u amaterskim vodama, je to još mnogo ređe. Komercijalizacija svega, prostota, vulgarnost, nepismenost, krah svih moralnih vrednosti, vrednovanje osoba po debljini novčanika, obimu grudi, firmiranoj garderobi, velični plazma televizora je stvarnost koja nas okružuje. I ne samo to, uče nas putem medija, u javnim ustanovama, u porodici, da su oni koji kradu – sposobni, oni koji siluju – muškarčine, oni koji diluju drogu – biznismeni. Ne može ni pozorište biti van društva.

Dugo si u amaterskim vodama. Prošao si dosta toga, video si i doživeo mnogo toga. Kako ocenjuješ budućnost amaterskog pozorišnog stvaralaštva u nas? Ima li ono perspektivu?
Pozorište je sastavni deo civilizovanog sveta i dok je civilizacije biće i pozorišta. Čovek želi da se igra. To je sastavni deo njegovog bića. Profesionalna pozorišta ne mogu da zadovolje potrebe ljudi za pozorištem u manjim mestima i osnivaju se amaterska pozorišta. Slično kao u sportu, lepo je to što ja gledam košarkaške utakmice dva puta godišnje, ali bih voleo da i u mom malom mistu ima klub koga ću gledati svake nedelje i u čijem radu mogu i ja učestvovati. Bar ja tako razmišljam.
Budućnost amaterskog pozorišta je vezana za budućnost našeg društva uopšte, a to sam dotakao u prethodnom odgovoru. Amaterizam je pun ljudi koji ne poznaju, čak i ne vole pozorište, nepoštenjaka koji nameštaju takmičenja, utiču na žirije na sve moguće načine, mešetare, dižu sebi spomenike, podmeću, potplaćuju, prete, nedovršenih profesionalaca koji otimaju pare, koji odlučuju o plasmanu predstava. Mulj iz kog beže svi koji imaju reč i čija reč ima težinu. Tu je i problem i rešenje amaterizma (ako zanemarimo finansijsku stranu). Treba u amaterizam vratiti stručnjake koji vole pozorište, koji će pošteno raditi, pomagati, vršiti selekciju predstava, ljude u čiji moral i stručnost neće niko posumnjati.

Obično ljudi iz sveta pozorišta nerado govore o svojim planovima. Nerado govore, ali ipak nešto kažu zbog toga koristim priliku da te pitam šta je to novo na čemu radiš?
I tu sam amater. Nemam taj problem. Uveliko sam odmakao sa pripremnim radom na predstavi „Don Žuan se vraća iz rata“ Edena fon Horvata. Priča mi je veoma interesantna jer govori o vremenu posle prvog svetskog rata, vremenu izgubljenih generacija, nemaštine, nestanka moralnih vrednosti, šverca, govori o ljubavi, o odnosima žena i muškaraca, o bezuspešnoj potrazi za srećom. Priča sa 35 likova. Opet veoma zahtevna predstava, opet hod po ledu. Nadam se da se neću okliznuti.

Razgovor vodio: Radovan Zubac

Dobijte obaveštenja u realnom vremenu odmah nakon objavljivanja nove vesti.

Možda vam se sviđa i

Ostavi komentar

Vaša email adresa neće nigde biti prikazana