ŽENSKI GLADIJATORSKI TROBOJ NA SCENI JAŠE TOMIĆA
Piše: Katarina Đoković
Kada se u gugl pretraživač ukuca „Jaša Tomić“, jedna od prvih vesti koja izlazi jeste vest Radio televzije Vojvodine od pre par godina, pod naslovom: „Jaša Tomić, selo koje nestaje“. Porazna činjenica upravo i jeste što je mnogo ljudi, posebno mladih, napustilo selo, ali oni koji su ostali trenutno ga čine boljim i vrednijim, svojim malim, ali sigurnim koracima. Izdvojila bih posebno grupu ljudi koja marljivo i predano radi u Amaterskom pozorištu „Đorđe Damjanov Đekša“. Prošlog petka u prostorijama KUD-a „Dr Borislav Jankulov“ uspešno je izvedena premijera predstave „Crvena, sex i posledice“ prema tekstu Minje Bogavac, u režiji Radovana Zupca.
Druga premijera ovog ansambla u samo jednoj kalendarskoj godini predstavlja ozbiljan podvig amaterskog pozorišta. Pre svega amaterskog pozorišta koje se dovija štapom i kanapom kako bi zadovoljilo potrebe jedne predstave. Nakon premijere predstave „Na sav glas“, Radovan Zubac je ovoga puta izabrao tekst koji nije tako tipičan za izvođenje u malim mestima. Naime, „Crvena, sex i posledice“, sa podnaslovom „Tragedija toka svesti; spoznaja ženstvenosti kroz bol“, govori o Ženama, njihovom položaju u našem posrnućem oličenom društvu, o statistikama koje samo Žene mogu da nose na svojim… leđima, o nasilju, mizoginiji, abortusu, patrijarhatu i generalno rolerkosteru nevidljivih stvari koje Žene doživljaju, prolaze i guraju, a o kojima se skoro i ne priča, zato što je sramota pričati.
Trijangl likova predstavljaju tri Žene: Lilit (Marija Blanuša), Eva (Danka Peka) i Doktor (Aleksandra Radivoj). Rediteljska postavka deluje kao da se ispred publike nalazi duo drama, jer se na sceni nalaze samo Eva i Lilit, ali nezaboravni Doktor ovoga puta predstavlja sudbonosni glas razuma i javlja se tu kao spiker, vođa predstave, kolovođa toka misli. Glavna nota predstave je abortus, koji je, kako Minja Bogavac kaže, osnovno kontraceptivno sredstvo u Srbiji. U pingpong odnosu između tri Žene, saznajemo frapantne statistike vezane za abortus, pitamo se da li je abortus greh, da li je to smrt, da li bol čini Ženu, šta je Žena zapravo. Iako Lilit predstavlja slobodnjački stil života, duh onih Žena koje imaju malo više hrabrosti i lucidnosti da žive ili probaju da žive onako kako žele, dok je Eva patrijarhalno, prizemno biće, reditelj ih je postavio na kontra stranama – Lilit nam je ipak desno, a Eva je pozicionirana levo. Lilit je mnogo više na kolenima i mnogo više na stolici, na frontovima poniznosti i pobeda, predstavljajući balans pokušaja da od života učini ono što želi. Obučena u slobodu sa sobom nosi sve boje sveta i sija kao najveća zvezda. Sve dok ne utihne i ne bude manja od makovog zrna. I tako sve u krug. Eva, njen alter ego, ili kontra, pruža nam utočište, sigurnost i stabilnost. Mnogo je prefinjenijih koraka, manje žustrih pokreta i odiše smirenošću. Boje pastela. Pozna jesen koja odiše mirisom proleća. Doktor, glas razuma, deluje kao da sedi na klackalici između Lilit i Eve, smehulji se i jedina je odgovrna ličnost u svemu. To je onaj lik koji u filmovima razgolačenih očiju gleda šta mu đavo govori, pa šta mu anđeo govori. Levo – desno. Desno – levo. Sve dok se ne ušine vrat. Ali, ovaj posmatrač ima iskustva, lukav je i deluje kao da godinama dobro poznaje svoje anđele i demone. Jedini odgovoran. Ili jedini konfuzan. Sve Tri punih četrdeset i pet minuta igraju tenis koji ne dodiruje mrežu, u kom nema promašenih poena, setova za pobedu ili asova. One samo govore naglas sve ono što i mi mislimo. Unutrašnje borbe koje svi vodimo. Ipak, one to rade na malo žustriji način, na sceni, ogoljene u belim haljima, uz promešane bele reflektore i crvena svetla. Svojim neumornim plesom provociraju naš strah da li uopšte mislimo dobro? Da li osećamo dobro? Ili makar onako kako svet očekuje od nas?
A da čujem – šta je zapravo Žena? Da li je Žena svetica? Kurva? Ručna mašina za pranje posuđa? Šivaća mašina za izgubljenu dugmad sa manžetni? Striptizeta? Babica? Heroj? Snaga? Smrt? Apstrakcija? Tajna? Zlo? Đavo? Sve u jednom? Žena je ono što ona želi da bude. Samo ona. Žena je hrabrost. Snaga života. Krv sveta. Žena je nosilac stuba svih svetskih odluka. Žena je… život. I s tim u vezi, tri Žene na sceni nam iz replike u repliku govore da je u redu da budemo ono što želimo da budemom, šta god da smo. Budeći u nama svu skalu emocija, skoro bez i jedne dramske pauze, Žene se preispituju, snalaze, maštaju, rade, ljube, vole, zlobne su, nezgodne su, nadrndane… Da li smo mi uopšte svesni moći Žena?
„Crvena, sex i posledice“ je predstava koja govori o tome da nismo same. Nismo nikada bile, niti ćemo ikada biti. Tu smo sa svim Ženama ovog sveta. Trenutno smeštene u Jaši Tomić, malom pograničnom mestu, centrali hrabrih Žena. Činjenica da u tom mestu živi svega nekoliko hiljada ljudi (prema poslednjem popisu stanovništa iz 2012. godine = 2.373 stanovnika), sa još manje Žena od te cifre, ovu predstavu i hrabre Tri žene na sceni čini još spektakularnijim, još revolucionarnijim. Sam reditelj Radovan Zubac u obraćanju Reč reditelja postavlja pitanje: Šta je Žena stvarno? Pa, Radovane, žena je stvarno sve(t). Tekst nam pomaže da to osvestimo, a Danka Peka, Marija Blanuša i Aleksandra Radivoj, koje su sve samo ne amaterske glumice, pomažu nam i hrabre nas da to i prihvatimo, milujući nas svojim glasom, ušuškavajući nas oporom igrom i davajući nam slobodu kakvu smo oduvek želeli svojim smislom. Govore nam da je sve okej. Da će biti sve okej. Da je uvek i bilo sve okej. Ove tri Žene nas vole i žele nam sve najbolje.
Biću sebična i reći ću da i ja njima želim sve najbolje. Posebno ovoj predstavi. Jer i predstava je imenica ženskog roda. A pozorište srednjeg, jer ga mi, Žene, rađamo.
