Pozorište ili Kafana
Svako od nas bi trebao bar jednom mesečno sebe da časti sa jednom odgledanom pozorišnom predstavom.
Kao u kafani, i u pozorištu, ukusi su različiti, te unapred nikada neznamo čime ćemo se počastiti.
Nekada to bude predstava koja nas opije kao crno vino, nekada bude gorka kao pelin, a predstava može da bude i kao rakija koja zna da udari u glavu, a da je nisi pošteno ni okusio.
Gledala sam predstavu -Generalna proba samoubistva-, izvodili su je glumci amateri iz Jaše Tomića, a režiju je potpisao gospodin Darko Grahovac.
Bilo je to zanimljivo iskustvo.
Osetila sam da učesnici nisu hteli da stvore filozovsko delo, nego su tekstu pristupili filozovski. Isčitali do kraja i meni prezentovali na neverovatno jasan način.
Svojom igrom, lepo su me vodili kroz tešku priču i na kraju sa lakoćom uspeli da me vrate u realnost. Nije to tako lako. Tekst je veoma zahtevan, s tim je njihov uspeh veći.
Podela uloga je dobro urađena.
Lik Ribara je urađen neverovatno tačno, dosledno, zanimljivo i nadasve verodostojno. Kada bi trebala da nacrtam ribara sa tim osobinama , ja bih nacrtala glumca koji je glumio navedenu ulogu.
Lik Samoubice bio je pandam celoj ostaloj ekipi i tako je bilo do samog kraja predstave, odnosno do trenutka vraćanja u realnost. To je dosta težak zadatak, jer u predstavi treba da budeš pandam ostaloj ekipi, a da se pri tom ne stopiš sa drugim likom ili da drugi lik ne ugroziš. Gospodin koji je glumio Samoubicu uspeo je u tome. Dobro je napravio granice svog lika i unutar te linije je bio izuzetno uverljiv. Nekada se gledalac mogao s njim sa lakoćom poistovetiti, jer je lik bio životan.
Glumac koji je glumio četiri lika, valjda je unapred znao šta ga čeka, pa je tako i pristupio zadatku. Ozbiljno, nenametljivo i veoma odgovorno. Ovo pišem na osnovu viđenog na sceni. Gospodin je uspeo da razluči likove i glasom i stasom i mimikom i uobičajenim radnjama, smatram da je ovo zadnje najteže, jer tada čovek stvarno mora da izvrši neku vrstu poistovećivanja sa likom iz predstave, da izbegne svaku vrstu privatnosti i svakog lika oživi ponaosob. On je u tome uspeo. Bila je to lepa galerija likova.
Gospođici koja je igrala lik devojke samoubice, treba posebno čestitati. U svoj toj borbi likova ona je našla svoje mesto, čuvala ga i sačuvala do kraja predstave.
Režija se vidi. Priča je jasno ispričana pomoću minimalističke scenografije, sa svetlima koja određuju mesto zbivanja radnje i efektima koji gledaocu ne smetaju, nego mu pomažu da isprati priču do kraja.
O mizanscenu bi se moglo porazgovarati sa gospodinom režiserom, scenska ravnoteža bi trebala više da se ispoštuje i da krupan plan samim tim bude sceničniji.
Imam utisak da sam to veče dobru turu naručila, istina račun bi mi bio visok, kada bih odlazila iz kafane, jer sam na čas osetila da pijem crno vino, čas gorki pelin, a bilo je i udara rakije. Voda se ne naplaćuje, ali čovek knedlu u grlu guta nasamo, tako sam i ja posle predstave uradila, progutala sam knedlu i tuge i smeha. Pa izvolte odlučite se oli u pozorište ili kafanu, isto vam se piše račun plaćate i ovde i onde.
Nazdravlje.
R.LJ.