Pet vekova istorije na dnu Save i Dunava

Mapa potopljenih brodova, možda punih predmeta vrednih za istoričare, još nije izrađena. – Najstarija poznata lađa na rečnom dnu potiče još iz sredine 15. veka, a pretpostavlja se da se mogu pronaći i ostaci antičkih plovila
Rečna i morska dna se u većini susednih zemalja istražuju najsavremenijom tehnologijom kako bi se pažljivo popisala kulturna baština koja je vekovima pa i milenijumima sahranjivana pod vodom. U našoj prestonici ova oblast još se proučava samo na osnovu arhivske građe i priča alasa koje se prenose sa „kolena na koleno”. Bilo je nekoliko pokušaja arheologa da na osnovu starih zapisa, fotografija i usmenih svedočanstava sklope bar delić mape potopljenih brodova. Ali, niko ni ne naslućuje kojih su sve civilizacija ostaci zaglavljeniu mulju i šljunku beogradskih korita, na čijim su površinama i dalje najveći problemi kako očistiti smeće i urediti priobalje.

– Najstarije potopljene lađe za koje posedujemo bilo kakve podatke su turski brodovi koji su stradali za vreme opsade Beograda sultana Murata Drugog od 1440. godine. Pronašli smo i dokumenta o tri galije uništene u toku osmanlijskog napada 1456. Njih su, pritičući u pomoć braniteljima tvrđave, uništile jedinice Janjoša Hunjadija, kod nas poznatijeg kao Sibinjanin Janka. To ne znači da na dnu nema plovnih objekata koji su nastali mnogo pre 15. veka, pa čak i iz antike, ali u arhivima ne postoji nikakav pouzdan podatak o njima – objašnjava arheolog Gordana Karović, čija je nevladina organizacija „Akva et arheologija” nedavno izradila mapu pod nazivom „Potopljeni brodovi beogradskog akvatorijuma”.

Nameravajući da opiše kako bi izgledala šetnja Savom i Dunavom kada bi njihove vode presušile, naučnica podseća da je za Beograd vođeno toliko bitaka da ih je gotovo nemoguće prebrojati i da je teško zamisliti koliko je plovila otišlo u večno „počivalište” na rečnom dnu. U 15, 16. i 17. veku tonule su ponajviše turske i austrijske ratne lađe i trgovački brodovi koji su u doba okršaja pomagali vojsci. Sultan Sulejman Veličanstveni, koji je vladao od 1520. do 1566. godine, obavezivao je trgovce da pomažu njegovim osvajačkim trupama, ali brodove nije rekvirirao, već je ove usluge zauzvrat plaćao.

Galije, fuste, šajke, kaici, tombazi samo su neki od modela koji su u to doba u dubinu odvukli i bezbroj mornara, dragocenih predmeta, pisanih dokumenata, oružja i ostalog materijala koji bi današnjim istraživačima bio dragocen.

U toku 18. veka česte žrtve postaju trgovački brodovi i čamci. Nažalost, jedini pouzdani podaci o ovim obračunima mogu se pronaći u sudskim spisima u kojima preduzetnici traže odštetu od države, jer ih nije zaštitila od topova neprijateljske sile.

Nije moguće tačno utvrditi kada je nastala prva radionica za brodogradnju, ali se veruje da je najraniji termin 1430. godina. Ozbiljniji poduhvati počinju dolaskom italijanskog majstora Kintijusa, najkasnije 1494. Pretpostavlja se da se prvo brodogradilište nalazilo u blizini današnjih „Poletovih” terena i SRPC „Milan – Gale Muškatirović”.

Plovidbena inženjerija bivala je sve aktivnija u 16. veku, a na popravku su dovoženi čak i pomorski brodovi. Dok je grad bio u otomanskim rukama, ovde je obnavljan i deo velike turske ratne flote posle teškog poraza od hrišćanske armade u bici kod Lepanta 1571. godine.

– Ozbiljnih brodograditeljskih zahvata bilo je i u 19. veku, posle ustanaka. U Beogradu, ali i Smederevu, Donjem Milanovcu i Brzoj Palanci prave se, kako navode izvori, „lađe načinjene po obliku morskih lađa”. Pretpostavlja se da je Miloš Obrenović u Brzoj Palanci naručio sklapanje raskošne korvete koju je 1835. poslao na dar sultanu. Ovaj poklon doprineo je da turski vladar izda ferman na osnovu kojeg je Srbija dobila pravo da na trgovačkim brodovima istakne svoju zastavu – objašnjava Gordana Karović.

Ubedljivo najveći broj podataka dostupan je tek o periodu posle početka upotrebe čeličnih mašina, pogotovo iz Prvog i Drugog svetskog rata, kada su stradale kompletne rečne flote naše zemlje. Među mnogim „pokojnicima” je i jedan zatvoreni šlep koji su Nemci uništili za vreme povlačenja 18. oktobra 1944. godine, a i danas „počiva” na dnu Savskog jezera.

Na istom mestu odigrao se i veliki „pomor” plovila 1929. godine, kada je usled pomeranja ogromnih santi leda potopljeno ili oštećeno čak 112 lađa i čamaca smeštenih u zimovniku. Teško je utvrditi tačan broj potopljenih plovnih objekata, a ne može se sa sigurnošću reći ni na kojim tačkama je dno najviše pokriveno njihovim ostacima. Moguće je da je najviše lađa stradalo u blizini Zemuna, na Ušću, kao i na Beloj steni, a na Savi je najviše olupina koncentrisano oko Ade Ciganlije.

Bez obzira što pod vodom leži ceo potopljeni muzej petovekovne srpske istorije, država nije pokazala svest o dužnosti da istraži vrednu baštinu, izvuče vredne artefakte na suvo i sačuva ih od propadanja. Ako već nemaju interesovanja za umetnost i kulturu, očekivano bi bilo da se makar pokušalo da se uklone 22 broda koji ometaju plovidbu. Doduše, Vermahtove bolnice na vodi, koje su ratni put završile kod Prahova, uspele su da pobude pažnju države, koja je njihovo vađenje upisala u šest prioritetnih projekata u oblasti vodnog saobraćaja. Pošto je to izuzetno skup poduhvat težak oko 13,5 miliona evra, čeka se novac iz fondova Evropske unije koji, ako i bude odobren, neće biti Srbiji prosleđen do 2014. godine, objašnjavaju u Ministarstvu infrastrukture.

Možda je čišćenje dna kod Kladova i dalje prevelik zalogaj za osiromašenu državu, ali teško da nije bilo para u kasici da se angažuju ronioci koji bi proverili šta se krije u podvodnoj ostavštini srpskih i zavojevačkih lađa. U Ministarstvu kulture, međutim, kažu da oni projekat imaju samo za istraživanje Trajanovog mosta, dok se potopljenim brodovima nisu bavili.

Osim nedostatka sredstava, istraživanja otežava i činjenica da se konfiguracija rečnog tla i oblik korita konstantno menjaju pa ostaje nejasno gde se neka lokacija spomenuta u starim spisima pomerila do danas, napominje Gordana Karović.

Najveće dubine Save od Ade Ciganlije do Ušća pri sadašnjem vodostaju iznose i do 15-16 metara, dok je Dunav oko Ušća trenutno dubok 18 metara, a na nekim mestima i više od 20.

– Pri takvim nivoima vode ostaci koji leže na dnu ne ometaju plovidbu koja se u današnje vreme obavlja i teško ih je skenirati sa površine. Ponekad radimo na osnovu toga što nam alasi prijave da im mreža negde zapinje i kažu nam da postoji „nešto” na dnu, a najveću podršku u tome pruža nam Javno preduzeće „Plovput”. Očekujemo da će se istraživanju bogatstva koje leži na rečnom dnu pristupiti ozbiljnije kada naša zemlja potpiše konvenciju Uneska o zaštiti podvodne kulturne baštine – zaključuje Gordana Karović.
Nikola Belić – Vladimir Vukasović

———————————————————–
Unesko nije uplovio u srpske reke
Konvencija Uneska o zaštiti podvodne kulturne baštine doneta je u Parizu 2001. godine i od tada ju je potpisalo tridesetak zemalja. Većina naših suseda već je pristupila realizaciji ovog dokumenta, a Zadar je uz međunarodnu pomoć već dobio Međunarodni centar za podvodnu arheologiju. Osim Srbije, od država u okruženju konvenciju još nisu potpisale Austrija i Mađarska. U ovim zemljama, kao ni kod nas, podvodna arheologija još nije dobila prostor u državnim institucijama i njome se i dalje bave samo nevladine organizacije.

———————————————————–
Nesrećna sudbina „Tanaska Rajića” i srpskih oficira
Za vreme napada Hitlerovih trupa na Jugoslaviju, doneta je odluka da se naša rečna flota potopi kako ne bi pala u ruke nacistima. Brodovi su uništeni na Ušću, a ostavljena je samo parna lađa na vijak pod nazivom „Tanasko Rajić”, kojom je vojska trebalo da se povuče Savom do Šapca. Ukrcalo se 170 oficira i vojnika, a u međuvremenu naša vojska minirala je Stari železnički most kako bi usporila prelazak okupatorskih trupa. Ovaj prelaz preko reke raznet je tačno u trenutku kada je „Tanasko Rajić” prolazio ispod njega. Konstrukcija se srušila i pobila sve koji su se našli na brodu.

Stari železnički most rušen je i 1914, a gvožđe je tada palo na mađarsku lađu „Alkotmanj”.
Politika