Ako vas kojim slučajem put nanese u Rusiju, u bilo koji grad te izuzetno velike zemlje, tada ćete imati priliku da na licu mesta vidite nešto što objektivno malo gde možete videti. Hodajući ulicama nekog od ruskih gradova videćete čudan spoj savremenog i tradicionalnog, videćete ono što se još može nazvati „izvorno rusko“. Zapravo, taj spoj je više nego vidljiv. Zbog toga nemojte se iznenaditi ako šetajući nekim gradom između ogromnih savremnih građevinskih zdanja koja blistaju mermerom, tamnim staklima i mesingom vidite malu kuću sačinjenu od drveta koju krasi sva ona ornamentika koja je karakteristična za rusku arhitekturu s početka XIX veka. Ono što takođe treba da znate je to da su ta zdanja u Rusiji dobila status spomenika kulture. Zašto su te kuće toliko interesantne? Zato što vas prosto rečeno vraćaju u neka davna vremena o kojima ste ili slušali, ili čitali. Ispred takvih kuća po pravilu su zasađene bele breze koje, zašto to ne reći, daju jedan poseban šarm ruskim gradovima a vašu šetnju čine izuzetno prijatnom. Ako sve to znate pa vam se još posreći da posetite jednu takvu kuću onda ćete, budite sigurni u to, doživeti jedan neponovljiv osećaj šetnje među oblacima.
Ono što treba da znate prilikom planiranja posete domaćinu jedne takve kuće jeste to da nikada nećete biti sigurni kako će taj susret proteći i kakav ćete osećaj nakon tog susreta poneti. Odmah tu na ulaznim vratima sasvim je moguće da će vas dočekati hladno i ozbiljno, ali veoma ljubazno lice lakeja Ivana. U ruskom maniru i uz prijatnu dobrodošlicu vaš prvi sagovornik će vas zamoliti da osobu zbog koje ste načinili vizitu sačekate u dnevnoj sobi. Dok vi laganim, bojažljivim koracima poput Raskoljnikova prolazite hodnikom, gezeći po tepihu zagasito crvene boje, na čijim su zidovima okačene umetničke slike čija koloritnost vam prosto mami pogled, iza otvorenih vrata u susednoj sobi koja je povezana sa hodnikom vrlo verovatno da ćete na kratko čuti Čičikova koji 
prebrojavajući „Mrtve duše“ sa svojim slugom razgovara o bekstvu i spasavanju gole kože, ili braću Karamazov kako razgovaraju o lepoti kao užasnoj stvari. Sa početnom zbunjenošću i zapitanošću u dnevnu sobu stupićete svečano i tiho. Odmah ćete osetiti da u njoj sve odiše nekom čudnom očišćenom atmosferom nad kojom sija uzvišeni oreol duge, najviši ruski simbol izmirenja. Piano koji je postavljen tu odmah do vrata, koji zbog svog gabarita ne može biti neprimećen, kao da čeka Henrija Tilea da na njemu zasvira „Pseći valcer“. Nasuprot piana na malom ovalnom stolu koji je prekriven čipkanim stolnjakom stoji posuda sa čokoladnim bombonama i šoljice za čaj koje čekaju svog novog domaćina. U isto vreme osetićete miris dunja koji se poput neodoljive arome širi sobom u koju ste zakoračili. Po zidovima, bez nekog naročitog reda, okačene su stare umetničke slike i fotografije ljudi vama potpuno nepoznatih. Poput nagle vrtoglavice uređaji koji spadaju u poslednju reč tehnike koje ćete spaziti u jednom od uglova sobe vratiće vas u sadašnjost, da bi vas odmah zatim postavljena stilska vitrina sa pregrštom knjiga starih izdanja kao i trošni radni sto iza kojeg se smeši fotelja koja je očigledno odolela zubu vremena ponovo vratili u neko međustanje, neki međuprostor vama toliko nepoznat i stran. Na radnom stolu sasvim je izvesno da ćete videti staru stonu lampu sa kićankama, a iznad stola na zidu okačen monokl doktora Živaga. U toj atmosferi u kojoj su pomešani i sadašnjost i prošlost, kada više niste sigurni gde se završava san a gde počinje java, definitivno će vas pritiskati osećaj zbunjenosti. U takvom jednom stanju spoznaje nepodnošljive širine čoveka moguće je da ćete iza dva velika prozora koji gledaju na mali vrt do vas dopreti smeh i glasovi Jelene Andrejevne i dr Astrova, ili Aglaje Ivanove i kneza Miškina koji će vašu primetnu zbunjenost dodatno učiniti još većom. Svaki korak u takvoj sobi učiniće vam se pre kao traganje za svojom poslednjom istinom negoli kao koračanje tako da više nećete znate da li se krećete, ili pak stojite na jednom mestu. Posle svega što vam se u tom kratkom vremenu izdešavalo postavićete sami sebi pitanje ko je taj koga ćete ugledati na vratima dnevne sobe. Da li će se na vratima pojaviti vaš domaćin koji vas je ljubazno pozvao da mu učinite vizitu, ili će se na njima pojaviti možda grofica Tverska, ili Marija Aleksandrovna Moskaljova, ili neko sasvim drugi, neko ko pripada nekom drugom vremenu i nekom drugom svetu.
Posle svega jedno je sigurno a to je da će to putovanje u prošlost koje ste doživeli šetnjom među oblacima na vas uticati kao opijum od kojeg će vam biti neverovatno lepo i koji će u vama probudio osećaj sreće što ste bar za trenutak pod dejstvom vaše uobrazilje bili svedok nekih davnih već zaboravljenih vremena, vremena za koja ste poželeli da budu vaše svekoliko osećanje.
Radovan Zubac