OD SJAJA DO PATINE

– U susret finalu Kupa Srbije –

Danas će na stadionu Partizana biti odigrano finale Kupa Srbije u kojem se sastaju prošlogodišnji osvajač ovog trofeja Jagodina i novi-stari izazivač Vojvodina iz Novog Sada. Meč se igra sa početkom u 20 časova. Dok sam na sajtu FSS čitao najavu za večerašnju utakmicu, kao i ono što su treneri Jagodine i Vojvodine na konferenciji za medije rekli misli mi lagano otputovaše u davnu 1988. godinu kada sam kao vojnik JNA gledao tadašnje finale Kupa Jugoslavije u kojem su snage odmerili Crvena Zvezda i Borac iz Banja Luke. To lagano putovanje u fudbalsku prošlost nema za rezultat buđenje jugonostalgije, taman posla da mi to bude želja jer bi tada upao u zamku “hoću-neću”, već samo nastojanje da se čovek u sećanjima, bar na kratko, vrati u vreme kada je finale kupa za najveći broj muške populacije bio istinski i ne samo fudbalski doživljaj i događaj.

U tom prisećanju koje pretačem u pisanu reč neću se baviti statističkim podacima kao npr. koliko je koji klub osvajao pehar kupa ili koliko je koji klub bio učesnik finala. Ne, to je manje-više već svima poznato već mi je želja da kroz neke druge inetresantne podatke pokušam da približim sav sjaj koje je to takmičenje nekada imalo. Možda će to prisećanje imati prizvuk metafizičkog mešanja sadašnjosti i prošlosti ali neka, možda će se takav način pisanja nekome dopasti.

Krenimo redom u to lagano preplitanje sadašnjosti i prošlosti.

Ja, na stadionu JNA, 11. maj 1988. Osvanuo je lep majski dan. Čovek se po takvom vremenu lepo oseća. Da li su utakmice finala kupa uvek igrane maja meseca za kojeg mnogi kažu da je najlepši mesec u godini? Nisu. Od 1959. godine finalne utakmice su počele da kontinuitetu budu igrane u maju mesecu. Do tada utakmice finala su igrane u raznim mesecima ali najvećim delom u drugom delu kalendarske godine. Jedini izuzetak je bila 1973. godina kada su igrana dva finalna meča i to oba u novembru mesecu. Zamislite, jedno finale je bilo odigrano 31. decembra, znači za novu godinu. To je bilo 1950. godine kada su se u finalu sastali Crvena Zvezda i Dinamo.

Ja, na stadionu JNA, 11. maj 1988, dan okupan suncem. Dok čekam početak meča po glavi mi se vrzma pitanja kada je bilo odgirano prvo finale Kupa Jugoslavije. Bilo je to 1947. goidine kada su se u finalu sastali Partizan i Naša Krila. U tom meču slavili su crno-beli rezultatom 2:0. Meč je bio odigran pred tada rekordnih 10.000 gledalaca. Prvi osvajač nacionalnog kupa je bio Partizan. Danas je oko mene mnogo više sveta nego što je to bilo u tom prvom finalu. Ljudi počinju da vole i da žive za fudbal.

Ja, na stadionu JNA, 11. maj 1988., dan okupan suncem oko mene je mnogo sveta. Stadion je dobro popunjen. Ako sada ima toliko sveta da li je uvek tako, ili su se stvari po tom pitanju menjale. To je pitanje koje se samo po sebi nameće. Najviše gledalaca na jednoj utakmici finala kupa je bilo na drugoj utakmici Partizan- Rijeka koja je odigrana na stadionu Crvene Zvezde 24. maja 1979. godine. Tu utakmicu je pratilo oko 60.000 gledalaca. Ako je tada bilo najviše gledalaca, na kojoj utakmici finala je bilo najmanje gledalaca. To je bilo na drugoj utakmici finala koja je odigrana na stadionu Crvene Zvezde 26. maja 1971. godine gde su se sastali Crvena Zvezda i Sloboda iz Tuzle. Izveštači sa te utakmice, koji su nepopravljivi optimisti, su naveli da je bilo 5.000 duša, oni drugi kažu da publike, imajući u vidu veličinu stadiona Crvene Zvezde, nije ni bilo.

Ja, na stadionu JNA, 11. maj 1988., dan okupan suncem, oko mene je mnoštvo sveta i biće odigrana samo jedna finalna utakmica. Da li je uvek bilo tako? Nije. Finalni dvomeč Kupa Jugoslavije je igran šest puta i to 1950. između Crvene Zvezde i Dinama, 1969. između Hajduka i Dinama, 1970. između Crvene Zvezde i Olimpije, 1971. između Crvene Zvezde i Slobode, 1973. između Hajduka i Crvene Zvezde i 1980. između Crvene Zvezde i Dinama. Bogata je tradicija igranja finala Kupa Jugoslavije. Dugo godina sve to traje. Da li postoji godina kada finale nije bilo odgirano je pitanje koje mi se vrzma po glavi. Da, postoji. To se desilo 1956. godine.

Ja, na staduonu JNA, 11. maj 1988., dan okupan suncem, oko mene je mnoštvo sveta, odigrana je samo jedna finalna utakmica Kupa Jugoslavije i na istoj sam video samo jedan pogodak. Da li je bilo finalnih utakmica nacionalnog kupa na kojima je postignuto rekordno mnogo golova, to je pitanje koje mi se nameće posle golovima mršave utakmice koju odgledah. Bilo je takvih utakmica. Na finalnoj utakmici koja je odigrana 26. maja 1957. godine između Partizana i Radničkog postignuto je osam golova isto kao na utakmci koja je odigrana 26. maja 1966. godine između OFK Beograda i Dinama.

Posle tog finala vrlo brzo je usledio raspad Jugoslavije. Fudbal je na ovim našim prostorima počeo da odlazi u off, a ja sve ređe i ređe na utakmice. Šta se u protekle više od dve decenije izdešavalo na našoj fudbalskoj sceni svima je dobro poznato. Posle dugih godina apstiniranja od našeg fudbala smogah hrabrosti i želje da odem ponovo na jedno finale nacionalnog kupa. To je bilo 11. maja, kakva slučajnost, 2011. godine. U finalu su se sastali Vojvodina i Partizan na stadionu Crvene Zvezde. Posle te utakmice, za koji neki kažu da je završena a neki da je prekinuta, u meni više ne postoji želje da idem na finale našeg nacionalnog kupa. Možda bih nekako i uspeo da tu želju ponovo probudim da naši superligaši nisu odigrali 27. kolo i definitivno me ubedili da ne treba da terorišem samog sebe.

Koga danas interesuje šta će biti večeras? Ko će osvojiti kup? Uz svo uvažavanje to pitanje postavljaju samo navijači Jagodine i Vojvodine ostale ljubitelje fudbala postavljena pitanja puno ne dotiču, a neke čak i ne interesuju. Nekada nije bilo tako. Put od sjaja do patine.

R. Zubac