AFIRMACIJA I PROMOCIJA POZORIŠNE UMETNOSTI

-Intervju sa Miroslavom Mikijem Radonjićem, prvim čovekom Sterijinog Pozorja-

Miroslav Miki Radonjić je svakako čovek pozorišta. Veza između njega i pozorišta je, čini mi se, sudbinski neraskidiva. Britak u kazivanju, mudar u razmišljanju Miroslav Miki Radonjić je uvek bio otvoren za razgovor. Od 2014. godine ponovo je imenovan za prvog čoveka Sterijinog Pozorja, jedne od najznačajnijih  pozorišnih institucija u našoj zemlji. Kažem ponovo, jer je 2008. godine, mimo svih pravila na volšeban način, kadrovskom vrteškom lokalnih moćnika bez objašnjenja, smenjen sa mesta direktora Sterjinog Pozorja. No, to ga nije pokolebalo ostao je  i posle toga tamo gde sudbinski pripada, a to je pozorište.

Miki Radonjić je uvek bio otvoren za medije. Tako se odazvao i našem pozivu da u osvit jubilarnog,   60. Sterijinog Pozorja porazgovaramo samo o nekim temama vezanim za pozorište i Pozorje, koje su nam se učinile interesantne.

Jednom prilikom ste izjavili da „kontinuirana društveno-ekonomska kriza urušava sistem vrednosti i da neumoljivo banalizuje kulturu“.  Koliko će 60. Sterijino pozorje, uprkos tome, pokazati da smo dovoljno ozbiljno društvo?

Mislim da ste citirali samo prvi deo mog odgovora na pitanje koje se odnosilo na položaj kulture u savremenom društvu. U nastavku sam istakao da kreativna vitalnost pozorišnih umetnika i naših teatarskih kuća, opredmećena kroz umetničke i estetske domete u bar dvadesetak predstava, donosi relevantna ostvarenja, koja nas mogu reprezentovati bilo gde u svetu. Na predstojećem Sterijinom pozorju bićemo u prilici da se neposredno u to uverimo.

Koja je po Vama primarna misija Sterijinog pozorja?

Misija Sterijinog pozorja definisana je još 1956. godine, kada je institucija osnovana i u vreme pokretanja stalnog nacionalnog pozorišnog festivala u Novom Sadu. Afirmacija i promocija domaće dramske književnosti, pre svega savremene, ali i onoga što se označava kao klasika, kao i pozorišne umetnosti uopšte, ostaju i nadalje temeljni pricipi Pozorja.

Ovogodišnju selekciju Nacionalne drame i pozorišta, koju je uradila Marina Milivojević-Mađarev, mnogi ocenjuju, u pozorišnom smislu, kao smelu. Kako Vi gledate na takvu konastataciju?

Svaka selekcija trebalo bi da pruži realan uvid u pozorišnu produkciju tekuće sezone, s posebnim akcentom na umetnički najrelevantnija ostvarenja. Bilo bi idelano kada bi selektor mogao da zanemari lični gledalački senzibilitet i izabere one predstave koje su, u datom društvenom, kulturnom, estetskom, vremenskom kontekstu bitne i na uverljiv način oslikavaju složene elemente pozorišnog izraza, rediteljskih i dramaturških poetika, glumačke tehnike i postupaka. Naravno, subjektivni osećaj nije moguće do kraja eliminisati, pa svaki izbor karakterišu, u većoj ili manjoj meri, i duboko lična uverenja, promišljanja i nedoumice selektora.

Oragnizovati Sterijino pozorje nije lako. Mnogo problema i prepreka stoje na putu organizatoru. Koji su to najveći problemi sa kojima ste se supčili u pripremi 60. Sterijinog pozorja?

Organizovati manifestaciju koja se odvija devet dana, sa preko 800 učesnika i gostiju, sa 16 predstava u glavnom i pratećim programima, 10 predstava u sklopu «Pozorja mladih» čiji su učesnici studenti visokih pozorišnih škola iz zemlje i inostranstva, niz izložbi, tribina, radionica…a, pre svega toga obaviti šestomesečni selekcioni ciklus i obezbediti mogućnosti selektoru da odgleda oko 90 predstava u celom regionu, pa na to dodati i redovne delatnosti Sterijinog pozorja tokom cele godine, nije jednostavan posao. Međutim, uigran organizacioni tim sve probleme rešava «u hodu» i bez prevelikih tenzija.

Može se često čuti da je politiku prestalo da interesuje Sterijino pozorje. Koliko ste u pripremi ovogodišnjeg Sterijinog pozorja imali pomoć institucija vlasti?

Osnivač Sterijinog pozorja, grad Novi Sad i gradska uprava za kulturu maksimalno podržavaju Sterijino pozorje, ne samo u finansijskom smislu. Sličan tretman Pozorje ima i u Pokrajinskom sekretarijatu za kulturu i javno informisanje i Ministarstvu kulture i informisanja. Očigledno da i dalje postoji svest o značaju, bogatoj tradiciji i ugledu naše institucije i festivala.

Mnogi govore da nam je pozorište u krizi. Da mnogo toga nedostaje. Gde se po Vama srpski teatar nalazi danas?

Izgleda da kod nas uvek postoji neka kriza. Ja ne pamtim u prethodnih 35 godina da smo živeli u blagostanju i lišeni najrazličitijih, nažalost i vrlo tragičnih kriza. Pozorište je kao umetnost pokazalo zaista neverovatnu vitalnost i preživelo. Ne samo to, ono je baš u godinama najvećih kriza uspevalo da iznedri neke od ponajboljih predstava u dugoj istoriji teatra na ovim prostorima.

Pisali ste pozorišne kritike. Kako ocenjujete sve češći glas iz pozorišta da imamo pozorišnih kritičara, ali da nemamo pozorišnu kritiku?

Situacija sa pozorišnom kritikom u Srbiji daleko je od idealne. U štampanim medijima, sve je manje prostora za kulturu, a kamoli za pozorišnu kritiku. Slično je i u elektronskim medijima. Naše udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa već godinama upozorava na negativnu pojavu «odstranjivanja» pozorišne kritike iz medija, ali time nismo mnogo šta promenili. Nisam optimsta o budućnosti ovog bitnog, «analitičkog» segmenta teatarskog života.

Drugi put ste na čelu Sterijinog pozorja. U prvom mandatu ste smenjenu bukvalno preko noći. Posle svega, kakav je osećaj ponovo doći na čelo najvažnije pozorišne institucije u nas?

Da, moj prvi mandat (2005-2008) naprasno je okončan, brzopoteznom smenom, bez bilo kakvog obrazloženja ili analize mog angažmana. Svojevrsna satisfakcija desila se vrlo brzo, tako što sam u septembru 2008. počeo da radim kao pomoćnik direktora, i to obavljao sve donedavno, kada sam nakon sprovedenog konkursa ponovo postavljen na mesto direktora Pozorja. Trudim se da svoj posao radim pošteno, nastojeći da uložim znanje, energiju i trud u što bolje funkcionisanje složenog mehanizma Sterijinog pozorja.

Radovan Zubac