“Prava umetnost ostaje za večnost”
Ludvig van Betoven
O Borislavu L. Stajiću, mnogi od nas ga zovu samo čika Bora, njegovom radu u razvijanju kulturne svesti meštana Jaše Tomić, i ne samo meštana, ovom prilikom ne treba naročito govoriti. Ako postoji čovek čiji će rad dugo, dugo ostati u sećanjima jašinaca onda je to svakako čika Bora. Ove reči koje ispisujem nisu potrebne njegovoj slavi, ona je odavno ustaljena, one su potrebne mom sećanju – mojoj zahvalnosti i mojoj želji da odam priznanje onome kome to priznanje pripada.
Kada je pre, sada već, mnogo godina čika Bora krenuo u misiju vaspostavljanja dobrog ukusa, kada je krenuo u formiranje tamburaškog orkestra mnogi su taj plemeniti umetnički nagon s podsmehom dočekali. Mnogi su se u tim vremenima poneli poput nevernog Tome. S protokom vremena, posle uloženog celog sebe, čika Bora je osvajao nepoznati prostor korak po korak, stvarajući na tom putu svakim danom, sve više i više, veliki broj onih koji su njegov rad pozdravljali koji su rado slušali ono što su on i njegova deca muzičkom magijom stvarali. Kako to obično biva, na tom putu kada su rezultati njegovog rada počeli da se pojavljuju podsmesi su nestajali – otpali su. Ostali su samo obožavaoci i slušaoci. Sećanja na čika Boru, na njegov rad – iako je pre nekoliko godina dirigentsku palicu prepustio svom nasledniku, je i danas jednako živo kao i pre. Ono se prepričava, o njemu se govori, o njemu se s vremena na vreme nešto i napiše, ali uvek s istim poštovanjem njegovog lika i njegovog značenja za muzički i kulturni razvitak našeg mesta. Ove reči treba da samo još jednom, javno, potvrde ono što je odavno stvarnost. Čika Bora je stvarajući magičnu moć muzike, pored ostalog, kazivao veliku istinu da istinskom umetniku i njegovom radu ni vreme ni ljudi ne mogu ništa. U najnemirnijim godinama čiji su talasi zapljuskivali ove prostore, čika Bora je prepoznao, razumeo da jedino umetnost može spasiti, čitave generacije mladih ljudi, od duševne propasti. On je bio i ostao veliki protivnik tih nemirnih vremena. Okupljao je, animirao je što je bilo više moguće mladih ljudi, ukazivao na svakom koraku, na svakom mestu, u svakoj prilici da se ti mladi ljudi okanu pisanja poslednjeg Faustovog čina i da se late pronalaženju, nimalo lake, ali lepe spoznaje smisla ljudskog življenja. Uspeo je u tome, svi ti mladi ljudi koji su u tim vremenima poslušali njegov savet danas sebe mogu smatrati ljudima, a ne individuama. Upravo je njegova osveta ležala u tome da za razliku od tih vremena, boreći se sa tim vremenima oštricom etike i estetike, ovaj nesebični kulturni tragalac i dan danas traje. Ne samo što traje nego, i mami uzdahe divljenja i poštovanja. Iako tih i miran po svom karakteru, čika Bora je bio i ostao veliki borac. Za njega reč nemoguće nije postojala. Reč „sutra“ je, poput Turgenjeva, pripisivao neodlučnim ljudima i deci. Duboko privržen svom mestu u kojem živi, čika Bora je tražio da svaki njegov učenik svoje mesto, gde god da se učenik našao i u ma kakvoj god situaciji da je bio, jednako voli i poštuje. Takav zahtev koji je čika Bora postavljao ne treba da čudi, jer je i on sam takav. Gde god da se obreo o svom mestu je uvek govorio s osećajem poštovanja i divljenja. Upravo takvo razmišljanje je dovelo do toga da se o Jaši Tomić govori u superlativu. Nije bio redak slučaj da sam i sam u nekim mestima u kojima sam boravio, a koja su daleko od Jaše, čuo reči o čika Bori, njegovom radu, njegovim tamburašima, njegovim uspesima. Da, neću kriti u takvim situacijama sam se prijatno osećao, bilo mi je drago što sam iz Jaše Tomić. Bilo mi je izuzetno drago što poznajem tog čoveka. Mnogi su ga, kada su rezultati isplivali na površinu, prisvajali. Shvatili su o kakvom je čoveku reč i da je imati tog, i takvog čoveka u okruženju poželjno, a on je jednako govorio da on ne pripada nikome sem umetnosti, da on ne pripada nikome sem muzici. Umetnik posebnog senzibiliteta. To je još jedna od vrlina zbog koje ovog čoveka neizmerno cenim i poštujem.
Sudbina je htela da čika Bora više ne živi u našem mestu, odselio se. Ali u svoje mesto dolazi često, kaže da voli da dođe. Verujem mu na tim rečima. Sreo sam ga pre neki dan u centru našeg mesta. Naš susret je bio jednako prijatan kao što su bili i svi dosadašnji. Pozdravili smo se, razgovarali i upitali za zdravlje. Kaže da ga ono još služi. Slava Bogu neka tako i ostane. Neka tako ostane, jer je divan osećaj imati za sagovornika čoveka koji je u našem mestu dugi niz godina sa svojim tamburašima širio tonove čarobne muzike.
Piše: Radovan Zubac