KOŠTANA

0 450

– „…li ti Srbiju i mene u njoj“ –

Kostana 1Osmog, poslednjeg takmičarskog dana 59. Sterijinog pozorja publika je u okviru selekcije nacionalne drame i pozorišta imala priliku da vidi predstavu Koštana, Bore Stankovića u režiji Andraša Urbana a u izvođenju Narodnog pozorišta / Narodnog kazališta / Népszínház Subotica Urbanova Koštana provocira, iritira, razdražuje, uznemiruje ali vas ne ostavlja indiferentnim.

Ono što je bilo evidentno je to da je Urban ostao u velikoj meri dosledan tekstu Bore Stankovića. No, treba reći da su na tekstu urađene određene dramturške intervencije, pa su tako kao deo predstave dopisani songovi koje glumci pevaju. Pesme i muzike u predstavi ima dosta. Ti songovi su bili obojeni kako političkom temom, iz jednog takvog songa sam pozajmio psovku za podnaslov teksta, ali bilo je i takvih stihova koji kao da su uzeti iz knjige Crven ban. U osnovi Urban, na sebi svojstven način, kroz ovu predstavu bez ustezanja govori o isključivosti, o mržnji, o zloupotrebi religije, o besomučnom seksualnom iskorišćavanju žene, o izopačenosti, o našim promašajima. Govori o svim onim temama sa kojima se mi kao društvo danas svakodnevno suočavamo.

Urbanov jezik je jezik ekspresije. Kod njegovog rediteljskog iskaza nema prefinjenosti, nema estetike. On ništa ne uvija u rukavice, on sve razgolićuje i tako razgolićeno baca publici u lice. Urbanov jezik je direktan, na momente čak i vulgaran. Njegova Koštana započinje i završava se tako što svi glumci jednoglasno na sceni izgovaraju molitvu. Ali, između te dve molitve Urban smešta sveKostana 2 one pokore, ljudske pomame i poroke, svu ljudsku nastranost i izopačenost koji kao da su iz samog pakla izašli. Tu nema fingiranja, tu nema stilizacije. Scene u Urbanovoj Koštani su agresivne i atakuju na ljudsku psihu. Posebno agresivno je ispričana priča derneka, bolje rečeno bahanalije u vodenici kada su se glumci, koji su stajali u lesi, prvo polili vodom iz flaše, asocijacija na pijanstvo, a potom izveli ludačko-đavolji ples do iznemoglosti, do pada u jedan opšti delirijum. Ništa manje surovo nije bila ni ispričana priča silovanja Koštane, koja je u beloj venčanici, spremajući se za nevoljnu udaju, bila kao pas vezana lancem dok su se na njoj ređali mušakrci sa vlasti i oni koji su bliski vlasti, a ona uz plač izgovarala „Nemojte molim vas“. Mirnih scena, ako izuzmemo molitve, u Urbanovoj Koštani nema sve se dešava eksplozivno i uznemirujuće.

Što se tiče glumačkog ansambla on je posve pratio zahteve reditelja. Njihova igra je bila žestoka, puna naboja i energije. Glumci su, bilo je to posve jasno, prvobitno ludilo i histeriju kroz igru transformisali u mržnju. Iza svakog lika vukao se rep promašenog života i neostvarenih snova. Svako od njih je imao svoj „Žal za mladost“, isto onako kao što i mi danas to u sebi nosimo. Neko  od nas žali zato što ima za čime, neko što nema. Kada je čovek nemoćan i razočaran najlakške je tu svoju nemoć iskaliti na nezaštićene, na nekoga ko je drugačiji od nas. Pa zar to nije diskriminacija i to ona najgrublja. Ulogu Koštane je tumačila Emina Elor, Hadži-Tomu Ljubiša Ristović, Katu Suzana Vuković, Stojana Srđan Sekulić, Mitketa  Branko Lukač, Arsu Vladimir Grbić, Magdu Kristina Jakovljević.

Urban je aktere ove priče smetsio u ne veliki prostor koji je scenografski osmislila Marija Kalabić. Pravougaona kutija bez prozora samo sa jednim vratima. Prostor iznad te kutije je pokriven rešetkom. Osećaj klaustofobije izazvan malim prostorom stvara još veću nervozu. Zidovi su okrečeni u zagasito crvenu boju. Crvena boja razdražuje. Tu su i muzičari pa tako sve neodoljivo podseća na kafanu na kraju sveta.

Predstava Koštana, Andraša Urbana je predstava koje se ne viđa često. Pa baš zato što se ne viđa često ona nikoga ne može ostaviti ravnodušnim, sa ili bez mnogo polemike.

R. Zubac

Dobijte obaveštenja u realnom vremenu odmah nakon objavljivanja nove vesti.

Možda vam se sviđa i

Ostavi komentar

Vaša email adresa neće nigde biti prikazana