TRPELE

0 868

– Belezi ljudskih ujeda na duši –

Trpele 1Sedme večeri na 59. Sterijinom pozorju u okviru selekcije nacionalne drame i pozorišta publika je imala priliku da vidi predstavu Trpele, Milene Depolo i Bobana Skerlića u režiji Bobana Skerlića a u izvođenju Beogradskog dramskog pozorišta. To je priča koja govori o muškom nasilju nad ženama. To je priča koja govori o tome da žrtva može da bude bilo koja žena, bez obzira na godine starosti, obrazovanje, materijalni status. To je priča koja kaže da nasilnici mogu da budu svi muškarci, bez obzira na nivo njihovog obrazovanja, bez obzira na profesiju kojom se bave, bez obzira na njihov materijalni status. To je priča koja kaže da strpljen ne znači spašen. To je priča u kojoj se javno žigoše nebriga i nemar društva pred tim i takvim nasiljem. Tekst Trpele je nastao na osnovu autentičnih ispovesti žena – žrtava nasilja, koje su ubile svoje zlostavljače. Predstava Trpele ozbiljno govori o tom problemu u našem, i ne samo našem društvu.

Imajući u vidu da je tekst nastao na osnovu dokumentacione građe onda se u inscenaciji ovog dela pojavila opasnost da predstava preraste u preslikavanje dokumentarnog materijala. Pojavila se opasnost da predstava ne ode u tzv. patos. Pojavilo se pitanje kako umetnički uobličiti belege na duši koji su nastali ljudskim ujedom. Nakon odgledane predstave stekao sam utisak da je reditelj sve pomenute zamke uspešno izbegao, da je uspeo da napravi predstavu koja je povukla jasnu granicu razdvajanja između dokumentacionog i pozorišnog zamišljanja nečega. To pozorišno zamišljanje svega onoga što se ženama iza rešetaka dešavalo, od ljubavi preko nasilja do ubistva, reditelj je pored ispovesti, u obliku monologa žene ispovednika, obogatio stilizovanim, ali veoma upečatljivim, scenama nasilja kao i muzičkim songovima jasne poruke. Takva rediteljska rešenja su predstavi dala pored dinamičnosti i veliku dozu originalnosti ali, i životnosti. Svaka od žena se obraća direktno publici pa se na taj način publika direktno uvlači u priču koja se pred njom odigrava. Reditelj je svojim veštim i odgovornim promišljanjem publici postavio pitanje, kolika je vaša odgovornost u svemu ovome što vidite i čujete?

Što se tiče glumaca, bolje rečeno glumica one zaslužuju sve pohvale. Odavno nisam imao priliku da vidim tako disciplinovanu iTrpele 2 tačnu glumačku igru kao večeras. Ne samo da je ta igra bila tačna i precizna, ona je u isto vreme bila i nadahnuta i upečatljiva. U toj igri je bilo i radosti i tuge, i bola i sreće, i patnje i razočarenja, i verovanja i prevare, bilo je svih onih emocija koje pozorište čine tako uzbudljivim. Jednom rečju bila je to igra koja vas tera da razmišljate o onome što čujete, koja vas tera da verujete u ono što vidite. Teško mi je da ovom prilikom izdvojim neku od glumica koji su na mene ostavili poseban utisak pa ću zbog toga sve da ih spomenem. Dunju je tumačila Paulina Manov, Grozdu Danica Ristovski, Jagodu Jadranka Selec, Kupinu Milena Pavlović Čučilović, Malinu Nataša Matković, Nerandžu Slađana Vlajković i Višnju Milica Zarić. Sve one zajedno su na sceni bile dobar glumački tim koji je znao šta hoće, koji je znao šta može, koji je znao koliko može. Publika je takvu igru na kraju nagradila gromoglasnim aplauzom. Nije to slučjano. Publika se ne može tako lako prevariti.

Na kraju kada sve viđeno saberem mogu, bez bilo kakve bojazni da će mi neko pripisati pristrasnost, reći da su Trpele predstava koja se po svim pozorišnim kriterijumima može okarakterisati kao umetnički čin vredan pažnje i poštovanja.

R. Zubac

Dobijte obaveštenja u realnom vremenu odmah nakon objavljivanja nove vesti.

Možda vam se sviđa i

Ostavi komentar

Vaša email adresa neće nigde biti prikazana