LEB, NAŠ NASUŠNI

0 4.854

Dopisnica iz Varoši
Pogača, ta blagoslovena reč iznošena i prilikom dočeka dragog gosta, slave, pomena, prilikom kosidbe i nedeljnog ručka, uvek mi izazove plimu sećanja, na neko bezbrižno detinjstvo, sladunjavi miris ispečenog testa, svakako onog pravog, bez aditiva. Žito se mlelo u varoškom mlinu, koji se nalazio na putu ka železničkoj stanici, i kome je vodio zvuk sita i parne mašine. A mašina moćna, sem za meljavu, struja, koju je proizvodila, osvetljavala je i Varoš, pored one Kelbahove centrale u sokaku iza hotela. Bezbroj zaprega, pogotovo pred svečarske dane, za zimskih meseci, su strpljivo čekale red da samelju pšenicu, ječam ili kukuruz. Iz mlina je isticala topla voda pravo u jendek, ispred mlina, koja je i te kako prijala u hladnim zimskim mesecima, pušila se na snegu odajući neku skrivenu radost i toplinu. Varoš velika, pa imala i dosta pekara, koji su vredno radili tokom noći. Da pomenem neke od njih, mada svaki ima svoju priču, pekara kod Marinka, Bogdana, Vlade … Svi su pekli hleb i peciva i sve je mirisalo na ravnicu, na povijena žita u klasu i pisak vršalice … Marinko je pravio hleb ukusan i primamljiv, cipovke okrugle i sočne kao petrovače i čuvene lepinje sa sirom, koje smo svi željno isčekivali. Imao je pomoćnika Patriška, večitu pričalicu i ljubitelja dobre kapljice, koji je osećao testo kao svoje damare. Izlazio bi u noć, posle prve furune, negde oko jedanaest sati, da ispuši cigaretu i nama deranima bi iznosio veknu rumenu, hrskavu, mirišljavu poput majske lipe, uz blaženi osmeh, milujući nas po razbarušenoj kosi. Jeli smo je u slast pod zvezdanim nebom, halapljivo, brzo, kao da smo se bojali da će čarolija letnje večeri zauvek nestati. Bilo je tu i moče posle jagnjećeg ili prasećeg pečenja … vruća vekna, pa još moča, pa Bože moj ima li išta lepše pod ovim banatskim nebom? Vraćajući se iz bioskopa, ili motela izgladneli, a uvek spremni za šalu i doskočicu, svraćali su varoški derani, i obavezno su bili darivani od Bate i Mikuce vrućim lepinjama ili zlatnožutom veknom, prepričavajući zgode i dečije nestašluke. Usput su svratili i u nečiji vinograd ili obrali nečije trešnje, onako mangupski, nek Varoš priča. A, pričalo se … eto noćas su mangupi kod Piksle obrali grožđe, a kod Sekelja trešnje, mada je svu noć pazio gledajući kroz pendžere. Priče teku Tamišom zapljuskujući varoške sokake, na prelima, komišanjima i komšijskim divanima. Vlada je pekao hleb sa dušom, hrskav, poređan na stalaži, onako rumen i vruć prosto je mamio mušterije i prolaznike a u hlebu t’ga za jugom, za Vardarom, za rodnim selom, koje sada sniva, zauvek sačuvano u grudima i mislima velikog majstora svog zanata, Vlade, dobrog čoveka, iznad svega. Bogdan, veseljak, uvek nasmejan, hitar, razgovorljiv, blag čovek, svoju narav je prosto umesio u hleb, njegovim čuvenim „dvojkama“, vazdušast, sa mirisom livada i tek požnjevene pšenice. Miris kifli se širio nadaleko, sa prvim sumrakom vrelog leta, nagoneći nas da odlazimo do furune da pripomognemo i bili nagrađivani vrućim, mekim kiflama koje smo sa uživanjem jeli kod stare pumpe, zaogrnuti treperavim zvezdama iznad nas, i osmehom Meseca, koji kao da je uživao u našim dečačkim sanjarijama. Nerado smo se odazivali pozivu majki da dođemo kući, osećali smo snažno u sebi, da će sve ovo brzo proći, da odrastamo i da zauvek gubimo tu radost življenja, tu bezbrižnost bivstvovanja, nešto unutar nas nam je kazivalo o prolaznosti i skorom odrastanju…Već odavno se ne vije dim iz pekarskih furuna, povetarac ne donosi miris tek ispečenog hleba i slasnih lepinja, nema bosonoge dečurlije na sokaku, tišina, samo huk sove podseća da se bliži ponoć i da prolazi još jedan uobičajen dan. Kupujem hleb u plastičnoj vrećici, hladan, izrezan i dalek, nema topline Vladine duše, osmeha Bogdana i pošalica Marinka, nema lepotu letnjih noći i grickanja na staroj pumpi, raspojasane i čupave dečice iz sokaka, nema … pa nema, nema one idile one rskavosti i svežine, onog zova mladosti, divana komšijskih i novosti pred pekarom, i onoga „iju jesi l’ čula slatka moja“ kao najvažnija vest u Varoši…Topla je još samo ostarela duša, drhtave ruke, sede vlasi i jedan uzdah za zvezdom koja upravo pada završavajući svoj let. Uskoro će ponoć, očekujem otkucaje sata sa tornja Katoličke Crkve, znajući da neću čuti, al’ ne marim, Ja ga ipak čujem, čujem udarce klatna, odbrojavanje prošlih sata, kako letnji oblaci nad Varošicom odnose tamo daleko, na obale vremena, koje je zauvek oteklo Tamišom, sa mirisima tek izvađenog iz furune zlatnog hleba, i ko da nam šapće i neda da isčili iz sećanja i duše, ono naše … što nekad bejaše…

Dobijte obaveštenja u realnom vremenu odmah nakon objavljivanja nove vesti.

Možda vam se sviđa i
Ostavi komentar

Vaša email adresa neće nigde biti prikazana