NA JUTRENJU …

0 5.343

Dopisnica iz Varoši
„Roždestvo tvoje …“ razlegao se Crkvom bariton popa Ćetka, dok su pojci svojim prelepim altovima i baritonima dopunjavali ovaj božanski Tropar, javljajući svoj Vaseljeni o velikom događaju, koji i danas traje posle toliko vekova i milenijuma. Verni narod u hladnoj januarskoj noći, pun radosti i nadanja u mislima, šalje poruke najmilijima, želeći pre svega, dobro zdravlje, mir i slogu … Eh, beše to ono vreme, poratno, burno, preteće i zimogrožljivo. Negde, u dubini duše, ljudi su osećali nemir i zebnju, pa im je ova sabornost itekako pomagala da u zajedničkoj molitvi i pogledima uprtim dragom Bogu, prizovu bolje dane, neki bolji život. Miris tamjana se širio sa oltara i golicao nozdrve sabranih kao nevidljivi lanac, kao spona neba i zemlje, vidljivog i nevidljivog. Mladići u porti su prangijali uz zvuk zvona sa zvonika, objavljujući ovu radosnu vest, deleći je sa pahuljama koje su lagano prekrivale stare lipe, kao paučinom, igrajući oko žućkastih lampi, nalik plamenim iskrama. Zvuk zvona je uznemirio i probudio iz sna promrzle golubove, koji su lepetom krila otkrivali svoje prisustvo i kao Duh Sveti odlepršali ka nebu u ovoj svečarskoj noći, praćeni varošanima, koji su žurili svojim kućama promrzli, veseli, pozdravljajući još ne pospale ukućane sa pozdravom „Hristos se rodi … „. Tako već više od dva i po veka, od kada je obnovljen ovaj Hram Božiji na temeljima bivše Crkve, koju su Turci spalili povlačeći se pred hrišćanskom vojskom. Kažu, da se u „Dečanskim Hrisovuljama“, prvi put spominje naša Varoš, kada su monasi iz Hilandara dolazili u Banat da sakupljaju prilog za obnovu crkava i manastira ljeta gospodnjeg 1331. godine, i da je to praktično prvi zapis o ovome mestu. Ovde su oduvek živeli vredni i bogobojažljivi ljudi, domaćini i pregaoci, živeći teškim paorskim životom, prekidani čestim ratovanjima i poharama, kada se sa velikom upornošću započinjalo sve iznova, sa puno truda i ljubavi i obavezom da prehrane sebe i svoje porodice. A, porodice su bile brojne, što više ručica, ne bi li se svi radovi završili na vreme, otimalo se i od vremenskih nepogoda i razbojnika koji su tumarali ondašnjim bespućima. Vredni radenici su oduvek imali vremena za posete Hramu, kao i njegovom stalnom nadograđivanju. Nedeljom i „crvenim“ slovom se odlazilo na Svetu Liturgiju i sve je odisalo svečanim tonom. Muškarci u šeširima, zimi u šubarama i svečanim odelima, ono što su imali najbolje u ormanima, sa kojih se širio miris dunja, pa su odela bila mirišljava, žene u maramama i dugim haljinama, pletenim džemperima, ili leti u vezenim bluzama, smerne i čedne, držeći za ručice svoju dečicu sa majčinskom ljubavlju, e da bi decu pripremale za život odraslih, prenoseći im u nasleđe između ostalog i veru predaka, Svetosavlje koje i sada, uporno kao Sunce prekriveno mutnim oblacima, isijava svoje zrake, pobedonosno odgoneći tamu. Sveštenici su dolazili i odlazili, kao i verni narod koji se prilagođavao raznim vremenima, čas ga je bivalo više, čas manje, ali uvek dovoljno da vrata Crkve budu uvek otvorena, za molitvu i za spas, za utehu, za venčanja, pa i za onaj potonji trenutak kada se napušta ovaj materijalni svet, a duša odlazi putem večnosti. Vetar opet šumi kroz gole grane, sneg okitio krovove kuća, park ukrašen kitinama snega, još samo po neka vrana grakne nadgledajući iz svoje ptičije „perspektive“ Varoš, pa onda nestane iza vrbaka na Tamišu. Ni kerovi više ne laju, nema saonica i besnih čilaša, praporaca i veselih harmonikaša, koji su na prvi dan Božića prolazili kroz Varoš nazdravljajući rumenim vinom, vika dece i prangija, za koje sadašnja deca i ne znaju. Nema…sve klizi u neku otuđenost, samoću, vreme i nove navike čine svoje, da li ćemo se prepoznati sa precima po govoru, garderobi, po pesmama … Crkva u svoj, svojoj belini, kao mlada čeka Ženika, i visoko stremi svojim tornjem ka nebu, osluškujući i očekujući odgovore na bezbroj pitanja, koja se vrtoglavo nameću svih ovih godina, sa čežnjom na one dane, kada se porodično posećivalo, na sedeljke i nedeljne ručkove, škripu saonica po zaleđenom snegu, sve sa svirkom harmonikaša i stasitih mladića kako promiču svečano sokacima Varoši. Pada zimsko veče, tišina obuzima sve, zvona sa tornja pozivaju verne na Večernje, miris tamjana, ko nekada opet golica nozdrve, kandila trepte, i u tom treptanju vidim taj nepomućenu lanac života, tu nadu i žar u srcu. Taj životni internet koji nas povezuje i doziva i priziva bolje dane, razasutih ljubavlju, nesebično, poput Angela, Serafima i Heruvima, pevaju večnosti „Roždestvo tvoje … “ stiže do svih nas, do svih vas, dragi moji varošani da nadomeste i podsete na ono naše … što nekad bejaše …

Dobijte obaveštenja u realnom vremenu odmah nakon objavljivanja nove vesti.

Možda vam se sviđa i
Ostavi komentar

Vaša email adresa neće nigde biti prikazana

For security, use of Google's reCAPTCHA service is required which is subject to the Google Privacy Policy and Terms of Use.

I agree to these terms.