Par reči o običajima
Prema rečima T.S.Eliota: ,,Sadašnja religija ni jednog jedinog, evropskog naroda nije nikada bila čisto hrišćanska niti čista u bilo kom smislu. Uvek postoje ostaci i tragovi ranijih vera, manje ili više apsorbovanih.“
Kao što nam je poznato dolaskom hrišćanstva mnogi paganski običaji se nisu održali, izumrli su ili su se preinačili u običaje hrišćanskog karaktera.
Postoje različita tumačenja, različitih običaja (predmeta), nesuglasice oko toga kom narodu izvorno pripadaju (recimo licidersko srce), ili da li su zapravo paganski ostaci ili hrišćanska tradicija (poput kućne slave).
Ono što nam je svima jasno jeste da paganski obredi bez sumnje imaju još uvek (nažalost sve manje), uticaj na ponašanje kolektiva.
Jedan od tih obreda jeste i korinđanje koje se pojavljuje u drugoj polovini devetnaestog veka.
Na Badnji dan, sam dan uoči Božića ,,poštuje“ se badnjak, kao duh drveća od kog zavisi sreća domaćinstva.
Badnjak se uvek sekao pre izlaska Sunca i sekli su ga uvek muški članovi porodice, odnosno domaćin. Pre nego što počne da seče badnjak domaćin je trebao da se okrene ka istoku, pospe badnjak žitom i prelomi kolač umešen specijalno za tu priliku. Ujedno se obraćao badnjaku želeći mu čestit Badnji dan.
Badnjak se sekao sa istočne strane, tako da tamo i padne ali da se ne zadržava (da zbog toga ne bi zadržao i sreću). Badnjak se nije sekao sekirom već se kidao rukama, polivao se žitom i vinom uz reči: ,,Ja tebe vinom i pšenicom, a ti mene svakim dobrom i napretkom.“
Badnjakom se džarala vatra u kući, izražavala se želja za srećom, a spaljivanje je predstavljalo spaljivanje samog božanstva koje na taj način umire i ponovo se rađa.
Predveče pre (obavezno posne) večere deca, prerušena, obilaze kuće (uglavnom komšijske ali i šire) i počinju obred koji se zadržao u nekim delovima Banata i Vojvodine – korinđanje.
Uz reči: ,,Da li je dozvoljeno korinđanje?“ oni, kada dobiju potvrdan odgovor počinju da pevaju korinđaške pesmice. Jedna od njih je:
,,Ja sam mali korinđaš,
daj mi gazda šta imaš,
vina, rakije
Božić je kod kapije.“
Nakon što deca otpevaju pesmice, domaćin u čijoj su kući im daje darove. Uglavnom je to sitan novac, slatkiši, orasi, jabuke, suve šljive, a oni za uzvrat čestitaju Božić i žele zdravu godinu.
Postoji verovanje da je korinđanje običaj koji su stanovnici ovog dela Srbije nasledili od Rumuna.
Ali sama činjenica da se u nekim delovima Vojvodine korinđanje naziva koledanje, govori nam da korinđanje može da bude vezano za običaj po imenu Kolede.
(Kolede su se odigravale od Božića pa sve do Bogojavljenja.
Grupa maskiranih mladića je obilazila svaku kuću u selu i pevala pesme, noseći tako ukućanima dobro zdravlje.
Za uzvrat su dobijali darove u svakom domaćinstvu.
Nije sigurna veza između ta dva običaja, ali u multinacionalnim sredinama kao što je Vojvodina, neizbežno je mešanje i stapanje običaja).
Danas se poput koledanja, dodola i različitih običaja korinđanje takođe gubi.
Pod velikim uticajem zapadne kulture pojavljuju se novi običaji koji potiskuju naše, stare, izvorne, a i one koje smo na isti način, tokom istorije, prihvatili (osvrnimo se na zapadni običaj Dan veštica koji je sve više zastupljen i na našim prostorima, a veoma je sličan korinđanju). Ako se potrudimo da budemo iole realni ovakve pojave su neizbežne kako u našoj tako i u ostalim kulturama.
Mladi ljudi, pogotovo sada uz napredak tehnologije, rado prihvataju svetske trendove, a odbacuju ono što je ,,staro“ i što ne ide u korak sa ostatkom sveta.
Želja da pripadamo i želja za prihvatanjem čini da pojedinac teži kolektivu. Po istom principu manji kolektiv teži većem, pa se u skladu sa njegovim pravilima i ponaša.
Odricanje od nekih sopstvenih obrazaca kao što znamo, neizbežno je ukoliko ne želimo da budemo ,,odbačeni“.
Samim tim, kao što pojedinac odstupa od sebe, kolektiv često čini isto to i zaboravlja ono što je nekada bio ili činio.
Sam Banat u kom se korinđanje najduže zadržalo sve više gubi stanovnike. Pod velikom navalom urbane kulture, ljudi se sele u veće sredine što osiromašuje sredinu i smanjuje natalitet.
Kako je dece sve manje u seoskim sredinama, sa njima odlaze i običaji.
U novim sredinama, megalopolisima, ovakvi ,,stari“ obrasci ponašanja su neprihvatljivi pa se običaji koji su našim precima, a i nama donosili radost, nažalost gube i nestaju.
Jovana Petrov
Galerija slika