PODSEĆANJA RADI …

0 5.053

Dopisnica iz Varoši
Vreme, ono bejaše, i jasno naznačene promene u prirodi koja nas zaokuplja i prati. Eto, u tom vremenu, novembra meseca, nekog davnog „ljeta gospodnjega“, započinjao bi prvi sneg, prvim pahuljama bi se poigravala banatska košava, kovitlajući ih po zadimljenim krovovima, i krošnjama ogolelog drveća. I sve je mirisalo na zimu, rakija ispečena, vino pretočeno, tegle džemova i kompota dremaju u špajzu, miris dunja se širio u gostinskoj sobi, i još se samo sa nestrpljenjem čekao i pripremao taj nesvakidašnji i očekivani događaj, koji je najviše veselio srca onih najmlađih i najradoznalijih, svinjokolj, i sva ta akcija što je nosio u sebi. Domaćin bi sa prvim pahuljama zagledao svoje tovljenike, već dobro otežale, pripremao se kazan i sav potreban inventar, dogovor sa komšijama i kumovima o rasporedu … i eto, dođe i taj dan. Svi su u žurbi, rano ustali, uzbuđeni, najviše deca, očekujući vruće vodenjake, koje će naduvati i jurcati za njima po avliji dok ih ne bi zaustavio kakav trn ili zarđali ekser, koji se baš tu našao da im prekine igru. Cičanje mangulica je najavljivalo dugo očekivanu radnju. Deda je vredno ložio ispod kazana, grejući pogurena leđa, mlađarija je prinosila neophodan pribor, i odjednom, na avliji bi se razgorela vatra, počinje prljenje, struganje četkama, pa i crepom, da se žutilo sve, kao limun. Glavni majstor bi brzo rasklatio i isekao na komade ugojenog „mangulana“, delio zadatke pomagačima. Nazdravljalo bi se vrućom rakijom za sretan rad, pa da i dogodine domaćin užiri još veće, da godina bude berićetna i da čeljad budu zdrava i na okupu. Zbijale su se i razne šale, neke su ostale i upamćene, o onom veselom domaćinu što je prekorevao ženu za tanka creva za kobasicu rekavši „ti da si neka domaćica još juče bi očistila i oprala creva, da majstor ne čeka“. Sve veselo, smeh na sve strane, ne žuri se, ima se kade, svi grickaju mirišljavu, oprljenu kožuru, sada će i fruštuk, domaćica zove da se malo prihvate sveže džigerice, zarumenjenog grojnika, kiselog kupusa, mladog vina, tek što je pretočeno … Posao se nastavljao, iz bakrača se širio miris barevine, sve je spremno za džigernjaču i švarglu, krvavica se već hladi okačena, i sve pokreće čula, i ukusa i mirisa, prosto mami, pa i vino posle toga bolje pristaje. Mnogo ruku, pa i posao odmiče, šale i dosetke ispunile avliju, krenuo je i sneg, pahulje se neprestano igraju sa iskrama, koje iskaču ispod kazana, boreći se sa nemirnim, vragolastim pahuljama, bliži se i veče, kao štapovi „izlaze“ kobasice, koje domaćin slaže u slamsku korpu. Donosi se novi krčag vina, polako se sve utišava i pahulje, kao da su se izmorile od igre sa iskrama, odlaze na večernji počinak. Vredna domaćica sa komšinicama priprema večeru, obavezna kisela čorba od „špic“ rebara, valja i sveža kobasica da se proba, krmenadle, rumene i sočne, baren krompir, salata iz turšije, pa šta ćeš više? Naravno, na kraju čuveni salenjaci, da se zasladi. Okupljene komšije i kumovi oko trpeze, kum doveo muziku da se spomene mladalačkih dana i bekrijanja. Piju se hladni špriceri, pršte bećarci, natpevavanje, nazdravljanje, hvali se umeće majstora, deda zabacio šešir, rumen od vina, naručuje za svoju životnu saputnicu „Ajde Kato, ajde zlato…“. „Ta sada mi to pevaš , a kada sam bila mlada, hajd u njivu i motiku u šake …“, smeh se ori, čak se i mesec odnekud pojavio i svojim zracima razastro zadimnjenu kujnu, da i on proviri, i vidi ovo, bezbrižno društvo. U kasne sate svi razgaljeni, omamljeni, odlaze u hladnu, zimsku noć, ta sutra ih kod Sovre čeka veliki posao, a spremio je i bačvu sa prošlogodišnjim vinom i gajde, pa da ih malo razveseli i vrati u ono njino vreme, kada su zajedno momkovali, i bećarili se po varoškim bircuzima i kafanama, za vreme zimskih večeri il crkvene slave, a o svadbama i da ne pričam, ta puna je vreća priča i uspomena, al šta to vredi sada. Lepo se živi danas, ne kažem da nije, al nekako bez boje i mirisa, kao oni plastični vašarski cvetovi, lepo izgledaju, al ne mirišu. Moje društvo se odselilo tamo, preko mosta i divane o onim vremenima, a ja ćutim čekam svoj red, čekam taj dan, da im se pridružim. Eto, opet je novembar, hladno, snega nema, ja sedim ispred letnje kujne, pušim lulu, snajka kaže da joj ne dimim zavese, pričam sa kokoškama, ko za stare još mari? Skiče svinje, samo sada neke bele, kažu rasne, nije da nije, dođe majstor sa pomoćnikom, donese plinsku bocu, alat, i sve bi gotovo do podneva. Nema graje i vruće rakije, ni veselih snajki prekrivenih malenim pahuljama, ne čuje se cika dece, jurnjava za vodenjakom, sada svi tuve u te telefone, kažu da „kuliraju“, možda se tako razgovaru, nekako bledi, mrzovoljni, ni nalik na negdašnju dečurliju. Kažu, deda ne razumeš, da kažem pravo, ni ne trudim se … Gledam u oblačno nebo, snega još nema, samo se vrana glasne iznad Jera, ta ćutnja mi dobuje u glavi, fali mi vreme ono, ti naši lepi običaji, i avlija puna kumova i prijatelja … Rominja sitna kišica i kvasi sedu bradu, kvasi uspomene što su se nagomilale ko žuti kukuruz u kotarci, preleću kao jata divljih gusaka, a ja čekam prvi sneg da odmotam ono vreme … da zamirišu čvarci i vruća rakija, da uzmem u ruke hrskave salenjake i da vam ih pošaljem po banatskoj košavi, dragi moji varošani, da za trenutak odškrinete vrata detinjstva, da vas sve ovo podseti na ono naše … što nekad bejaše …

Dobijte obaveštenja u realnom vremenu odmah nakon objavljivanja nove vesti.

Možda vam se sviđa i
Ostavi komentar

Vaša email adresa neće nigde biti prikazana