Radovan Zubac – Volim pozorište koje iritira, provocira, začikuje, koje prkosi

0 686

Nakon predstave „Ordinacija“ Amatersko pozorište „Đorđe Damjanov Đekša“ uveliko se priprema za drugu ovosezonsku premijeru. U pitanju je premijera predstave „Na sav glas“ koja je zakazana za 4. jun u 20.00 časova na sceni Doma kulture u Jaši Tomiću. Radi se o autorskom projektu Radovana Zupca. Uspeli smo da na jednoj probi pogledamo deo nove predstave i deluje da se publika ima čemu nadati. Iskoristio sam priliku da o novoj predstavi porazgovaram sa Radovanom.
Kako si došao na ideju da uradiš baš ovaj autorski projekat? Šta te je podstaklo na to?
Pre izvesnog vremena bio sam svedok jednog događaja. U jednoj državnoj insituciji dok sam čekao na red da završim posao u njoj, ispred mene, na šalteru, su bili muž i žena. Oni su bili toliko snishodljivi prema službenici sa druge strane šaltera da je to kod mene izazivalo osmeh. Žena je u jednom trenutku iz torbe izvadila kesu i kroz šalter doturila je službenici, uz rečenicu: „Ovo je mali znak pažnje. Ništa posebno. Veoma ste ljubazni.“ Paradoks je bio taj što službenica nije bila preterano ljubazna, već prilično hladna i odbojna. Normalno, službenica je, uz lažan osmeh i rečenicu: „Hvala. Niste trebali.“, kesu uzela i stavila ispod stola. Bračni par je uzeo papir koji im je službenica dala i udaljio se od šaltera. Ja sam posao brzo završio i kada sam napuštao zgradu na stepenicama sam video taj isti bračni par koji je bio ispred mene na šalteru. Razgovarali su o poslu koji su završili, ali taj razgovor sada nije bio tako pitom i miran. Tačnije, oboje su o službenici i završavanju posla u državnoj institucijii govorili prilično neprijatno, čak i agresivno. Taj događaj me je kasnije podstakao da se latim posla oko pripremanja predstave „Na sav glas“.
Predstava ima prilično kritičan stav o državnom apartu. Koliko je ta kritika bazirana na politici?
Ovo nije politička predstava, nije ni zamišljena da takva bude. Ovo je društveno angažovana predstava koja govori o jednoj anomaliji društva, govori o birokratskom aparatu koji filigranskom preciznošću uništava običnog čoveka. Taj aparat se tokom vremena toliko dobro razvio, da danas funkcioniše skoro besprekorno. Zapravo, birokratija je postala opšte mesto u kojem čovek prestaje da se razvija počinje da zakržljava, postaje korov. Birokratija nije politika. Politike se menjaju, vlast se menja ali birokratski aparat ostaje uvek isti, razlika je samo u boji kojom je aparat obojen. Birokratija je sistem ponašanja.
U predstavi ste spojili Muzu Pavlovu, Majakovskog i Gogolja, i na sve to dodali novinske tekstove i muzičke songove. Prilično hrabar potez, sa neizvesnim ishodom.
Upravo u tome je ležala draž rada na ovoj predstavi. Draž u pozorištu je, bar za mene, hrabrost da na scenu pretočite nešto što nije pozorišni kliše, nešto što odskače od pozorišnih standarda, a da opet to što ste uradili nađe put do gledaoca. I Gogolj, u pitanju su delovi iz njegove pripovetke „Šinjel“, i Muza Pavlova, čija je jednočinka „Idiot“ poslužila kao motiv za predstavu, u središte svoje priče stavljaju malog čoveka u čeljustima državnog, birokratskog aparata. U tim čeljustima na malog čoveka se obrušava nepodnošljiva nesreća, sa tragičnim posledicama, koja u param parčad razbija ideju o postojanju sreće. Sa druge strane Majakovski poziva na hrabrost malog čoveka, poziva na borbu malog čoveka u odbrani svoje ličnosti, u borbu protiv straha kao iskonskog izvora nemoći, poziva u odbranu ideje o postojanju sreće. Novinski tekstovi i songovi imaju funkciju da još izraženije, ekspresnije pokažu ono o čemu sam govorio. Da li ćemo da budemo hrabri ili kukavice, poniženi ili dostojanstveni, pametni ili glupi to samo od nas zavisi.
Ljudi koji vas poznaju kažu da volite uzbudljivo pozorište. Dok smo prisustvovali jednoj do proba imali smo priliku da se uverimo u tu tvrdnju. Da li je po tebi takvo pozorište danas nužno?
To je stvar ličnog afiniteta. Ja volim pozorište koje iritira, provocira, začikuje, koje prkosi. Volim predstave u kojima se gledalac u isto vreme udara po glavi, u stomak i šutira u zadnjicu. Naravno, ovo mislim figurativno. Lično mislim da je današnji gledalac u velikoj meri lenj da kritički misli, još manje da dela o svemu onome što je loše, što se oko njega dešava, što negativno utiče na kvalitet njegovog života. Današnji gledalac je postao impotentan na stvarnost koja ga okružuje. To je najstrašnije, bar meni jer čovek ima samo jedan život. Pošto se ne mirim sa takvim odnosom prema životu, onda mi ostaje da svoje neslaganje sa takvim stavom iskažem kroz takav pogled na pozorište.
Predstava „Na sav glas“ je druga predstava koju, u kratkom periodu, si uradio u ovom pozorištu. Prva predstava je bila „Ordinacija“ koja je naišla na više nego dobar prijem kod publike. Da li možemo očekivati da će takav odjek imati i nova predstava?
Na to pitanje ne mogu da ti dam precizan odgovor. Jeste da „Ordinacija“ kod publike prolazi zapaženo. Radi se o predstavi koja je uspela da pronađe kopču sa gledaocem. „Na sav glas“ je nova predstava koja u sebi nosi nove izazove, novo iskustvo, novu neizvesnost. Mi ćemo u novoj predstavi imati jedan drugačiji scenski iskaz, drugačiji postupak na sceni koji odudara od onoga što publika obično gleda u pozorištu. Sve su to elementi koji mogu, ali i ne moraju da se dopadnu gledaocu. Ono što mogu sa sigurnošću da kažem jeste da ekipa koja realizuje novi projekat to radi vrlo ozbiljno, do kraja posvećeno. Jednom rečju, ekipa se ne štedi ni emotivno, ni fizički. Da li će sve to biti dovoljno da se pronađe ključ koji vodi do gledaoca, i da li će se gledaocu to svideti ostaje da se vidi.
Na kraju jedno lično pitanje. Dugo te nije bilo u pozorištu u Jaši Tomiću. „Ordinacija“ je predstavljala jednu vrstu tvog feedbacka ovom pozorištu. Kakav je osećaj vratiti se u pozorište u kojem si započeo bavljenje pozorištem, u kojem si ostvario možda najbolje uloge?
Pitanje jeste lično i zadire duboko u emocije. Zbog toga ću ti na postavljeno pitanje odgovoriti samo sa jednom rečju. Ako bi nešto više govorio, možda bi se odgovor pretvorio u opšte mesto, a opštim mestima se ne veruje. Zato će jedna reč biti dovoljna. Osećaj je prelep.

Dobijte obaveštenja u realnom vremenu odmah nakon objavljivanja nove vesti.

Možda vam se sviđa i
Ostavi komentar

Vaša email adresa neće nigde biti prikazana