„BELA LAĐA“

0 4.682

Dopisnica iz Varoši
Svi se pitamo kada vidimo na pristaništu lađu, kuda ona plovi. Divimo se njenim belim jedrima i visokom katarkom što stremi ka nebu, u nepoznato i nevidljivo. Ali jedna znana „Bela lađa“ dugo je plovila u našoj Varoši dočekujući i ispraćajući svoje goste decenijama, ne ostavljajući nikoga ravnodušnim. Kapetani su se smenjivali a ona je ćutke plovila i uplovila u duše svojih putnika, koji su joj se uvek rado vraćali da na njenim palubama dožive katarzu, da zaborave sve brige i tegobe i da nošeni razvigorcem uz zvuke neponovljivih tamburaša dočekuju zore i mamurna svitanja, uz opravdanu ljutnju i bes svojih životnih saputnica. Decenije su prošle i niko u tom opštem blagostanju nije ostavio za pomen, ko i kada je sagradio, zašto baš „Bela lađa“, da li je možda neki panonski mornar željan avantura, uzburkan strastima, poželeo da se provoza u svome vremenu nepoznatim i dalekim morima, ostavljajući za sobom bar privremeno obale svakodnevnice. Na levom zidu od ulaza stajala je ukotvljena lađa i svojim belim jedrima bi pozdravljala pridošlicu pozivajući ga da mirno uđe u luku spasa i provede nezaboravne časove. Šank je bio ogroman, izrezbaren i uočljiv poput kapetanske kabine sa koga se pratila situacija i na najmanji mig gostiju, konobari su hitali da ispune zahteve svojih putnika u blaženstvo i smiraj. Četvrtasti stolovi sa kockastim stolnjacima i sifonima soda – vode, kao neizbežnim priborom su prosto mamili u svoj zakaldovani svet. Olajisani patos je ukazivao na pozornost u ponašanju, jer svaki pad bi sigurno stvarao neugodnost i neželjene posledice, a i to se dešavalo kada piće „uzme“ razularenog vilenjaka u svojoj otrgnutosti. Prostorija je bila velika i svetla sa čak osam prozora i dvokrilnim vratima, zelenih poput morskih algi, što je ovaj kutak činio primamljiv za posetioca. A posetilaca je bilo vazdan, trgovaca i zanatlija, veleposednika i advokata, pravo mesto za divan, razonodu, ali bogami i za sklapanje razno- raznih poslova i obavezan alvaluk. Pogotovo zimi, kada je i posla bilo manje a paluba puna, vreme tmurno a na lađi veselo, igrale su se i domine, karte, čašćavalo se, radovalo i tugovalo. Svirci su imali pune ruke posla, što im i nije teško padalo, jer su često i sami uživali u svojim notama, ispunjavajući želje gostiju. Navratio bi često i koji gazdinski sin sa svojim pajtašima i onda bi stolovi bili prepuni čokanja i boca soda- vode, dok bi se iz duše, tiho kao noćnik, izvijala pesma o tajnoj ljubavi: „Ah kad tebe, ljubit’ ne smem…“ i svi su saučestvovali u toj patnji, svako bi se setio neke svoje nevernice, neuzvraćene, zabranjene ljubavi, ili mladosti ; onda bi pesmom sedlao svog mrkova da ga vine u prošlost, jer svaka je mladost lepa i nepovratna. Pa konačno kafana za to i služi, da razveseli, opusti, spoji prijatelje i ljubitelje dobre kapljice i pesme. U Varoši je bila i čuvena fabrika likera i žestokih pića gospodina Keserlinga, tako da ga je bilo u izobilju. Kafana je imala, što bi se reklo, dobru lokaciju, levo banka, preko puta Srez, tako da je uvek bila prepuna. Gosti, kada su dolazili bilo službeno, bilo privatno, rado su svraćali u ovu poznatu kafanu da i sami osete sve njene čari i uvere se u istinitost priča koje su o njoj kružile. Nedeljom posle bogosluženja, a do ručka, svraćali bi domaćini da ispiju po koji čokančić, u svečanim odelima i šeširima a zimi u šubarama i toplim bundašima. Često bi i poštar Šandor znao da navrati, pa da im tu, na okupu podeli pisma i poreske obveznice, da popije koju i našali se sa svojim sugrađanima. Lađa je plovila, smenjivali su se ratovi i mirnodopski dani, pilo se u čast Boga Bahusa, ispredale nove priče, prepričavale prošle i uvek vraćalo u matičnu luku. Na žalost ostalo je nezabeleženo bezbroj priča i anegdota iz prohujalih vremena a za uspomenu mlađim generacijama; tek po koja požutela crno- bela fotografija i neki već nepoznati ljudi, ali i dalje zrači ogromnom toplinom i bliskošću svima onima koji su je bar jednom posetili i ispili piće. Vreme gradi, vreme razgrađuje, što kaže narod, događaji dolaze i prolaze, sećanja blede, skrama zaborava kao prašina prepokriva slike detinjstva koje se otima kao mlad vranac, što se odupire zauzdavanju.Jedra vremešne lađe su se spustila kao znak predaje pred novim izazovima vremena i događanja, lađa odvezana od vremena, otplovila je u prošlost, još samo ostaci zidova, one najstarije podsećaju da je tu nekada bila ukotvljena. Dragi moji varošani, i danas kada prođem pored nje zastanem osluškujući zvuk valova koji udaraju u prazno pristanište, praćeni krikom galebova, tužnom pesmom o njenom nestanku, u vremeplovu sećanja koja blede kao vrhovi visokih jablanova u prvo svitanje. Ovo je samo mali omaž jednom vremenu i jednoj „Beloj lađi“ u tom vremenu, kao stecište bezbrižnih dana, utočištu dobre priče, kafanskog dima i smeha nekadašnjih mladića, koji sada smerno počivaju pod kamenim krstačama u nekoj svemirskoj lađi što plovi razapetih jedara po beskraju. Evo sviće zora a ja zagledan u nemirne zvezdice, kao da na momenat spazih bela jedra i videh ruke kako mašu, nekih davnašnjih žitelja da nas podsete još jednom, na ono vreme … na ono naše … što nekad bejaše.

Dobijte obaveštenja u realnom vremenu odmah nakon objavljivanja nove vesti.

Možda vam se sviđa i
Ostavi komentar

Vaša email adresa neće nigde biti prikazana