BIZARNO
– Život uživo –
Petog dana 59. Sterijinog pozorja publika je imala priliku da u okviru selekcije nacionalne drame i pozorišta vidi predstavu Bizarno, Željka Hubača u režiji Snežane Trišić a u izvođenju Narodnog pozorišta iz Beograda i Šabačkog pozorišta. Tekst Bizarno je urbana priča o životu u tranziciji. To je priča o izgubljenoj sadašnjosti, o nemanju budućnosti. Likovi u ovom tekstu su muškarci i žene srednje generacija kojima je „neko“ presekao liniju života, kojima je „neko“ oduzeo pravo na normalan život, ali i o ljudima koji bez ikakvih životnih ideala žive od danas do sutra. To je priča u kojoj smo svi mi manje –više bili akteri. Likovi iz ove Hubačeve priče, iako se sa njima prvi put srećemo, deluju nam tako poznato. Kao da smo ih negde već videli, kao da smo o njima već čuli, kao da smo ih negde već upoznali, na kraju kao da su sada skinuti sa naslovnih stranica crne hronike nekih novina. Kada gledate ovu predstavu imate osećaj kao da gledate direktan prenos života. U osnovi Bizarno je sociološko-psihološka drama koja govori o ljudskim sudbinama sa izrazito jakim akcentom na kritici društva u tranziciji. To je gruba priča o besmišlju u kojem je spojeno nespojivo, u kojoj akter kada biva doveden u životni ćorsokak poseže za samoubistvom, za samoubilačkim slobodnim skokom u ništa.
Tekstovi kao što je Bizarno uvek su predstavljali izazov za reditelje pogotovu za reditelje mlađe generacije. Takvom izazovu nije mogla da odoli ni rediteljka Snežana Trišić. Koliko god ovakvi tekstovi predstavljali izazov oni u isto vreme u sebi nose i veliku opasnost. Ta opsanost se pre svega ogleda u potrebi da se pozorišnim jezikom, koji da bi bio čitljiv treba da bude jasan, ispiča neka besmisao, ili neka iracionalnost. Teško se besmislenost i iracionalnost mogu i normalnim jezikom objasniti do kraja a kamoli to uraditi pozorišnim jezikom, jezikom umetnosti. Nakon odgledane predstave stekao sam utisak da je rediteljka Snežana Trišić, držeći se u osnovi dijaloškog tkiva u dobroj meri tu zamku izbegla. Kažem u dobroj meri uspela jer je u predstavi bilo mesta, svakako ne mnogo, koja su otvarala kod gledaoca određenu sumnju u kvalitet rediteljskog rešenja. To je subjektivni osećaj sa kojim ne mora da se neko složi.
Što se tiče glumačke ekipe ona je predstavu Bizarno korektno iznela. Ovom prilikom svakako želim da istaknem učinak Igora Đorđevića, koji je u predstavi tumačio tri lika Martina, Ričija i Dejana. Sva tri lika Đorđević je gradio drugačijim glumačkim sredstvima. Izrazita reljefnost likova koje je Igor Đorđević tumačio dala je istim visok nivo uverljivosti. Ta uverljivost je pogotovu bila izražena u prvoj slici kada je Đorđević tumačio lik Martina. Doslednost u pokretima, gestovima, glasu, držanju tela su nepogrešivo crtali lik narkomana u krizi. Miloš Đorđević koji je tumačio Voju, Milana i Biksa svoju glumu je bazirao na naturalističkom izražavanju što je pogotovu došlo do izražaja, u kvalitativnom smislu, u trećoj slici. Nikola Vujović kao Điđa, Saša i Gaga svoju likove je igrao mirno i tiho bez velike geste i bez inteziteta ali, i bez velike uverljivosti. Njegova igra kao da je trebala da bude protivteža igri drugom delu muške ekipe. Suzana Lukić kao Mina, Ksenija i Iva je svoje likove kroz igru učinila različitim ali je ostala upitanost, zbog jedne konstantno prisutne linije „već viđeno“, da li je u tom bojenju trebalo da bude više izražajnosti i reljefnosti. Sonja Milojević kao Katarina, Majda i Svetlana imala je veoma upečatljive glumačke kreacije u prvoj i drugoj slici.
Što se tiče scenografije ona je u osnovi bila multifunkcionalna. Tako nešto je nalagao i sam tekst imajući u vidu da se tri odvojne, zapravo paralelne priče dešavaju u različitim prostorima. Prva scena je na vrhu zgrade, druga u stanu, treća u kafiću. Mišljanja sam da je Darko Nedeljković, koji je potpisao scenografiju za ovu predstavu uspeo da nađe optimalno rešenje koje je pomirilo zahtev teksta ali i pozorišni zahtev da scenografija ne treba da smeta glumcima u igri.
Kada ispod svega podvučem crtu predstava Bizarno u režiji Snežane Trišić u izvođenju Narodnog pozorišta iz Beograda i Šabačkog pozorišta je korektna predstava koja ima svoje vrednosti.
R. Zubac