ГРАЂА ИЗ ПРОШЛОСТИ ОПШТИНЕ НЕУЗИНЕ
АРХИВСКА ГРАЂА ДРЖАВНОГ ИСТОРИСКОГ АРХИВА СРЕЗА ЗРЕЊАНИН – ЗРЕЊАНИН 1956
Овде ће, углавном, бити саопштени подаци који нису обухваћени у монографијама (напр. у „Монографији Торонтала“ од Милекера, или у „Летопису општина и монографији Подунавске области“ итд.), пошто je писац уверен да се после његове смрти неће наћи лице коме he се указати прилика да се довољно посвети овоме раду и које he имати интересовања да сакупи грађу овде изнету која, истина, за интерни живот општине Неузине данас нема више значаја, али која у сваком случају баци светлост на занимљиву прошлост те општине.
Наиме, ради се о томе да укажемо какву je важну улогу играла општина Неузина у историји Торонталске жупаније, с једне стране као некадашње седиште среза, a с друге стране као седиште суседних, сарчанских и модошких (Јаша Томић) ерарних властелинстава, и то у време после турске владавине, тј. у доба Марије Терезије (1740—1780) и њеног сина, наследника престола Јосифа II (1780—1790).
Породица Марок je, почев од 1852 године, у тесној вези са општином Неузином. Дед пишчев Јосиф Марок био je, почев од 1852 године, бележник компосесоријата (заједничког поседништва) Хрвата. Био je то у току 7 и no година. Истовремено био je и заменик бележника општине Неузине у својству бележника Сарче и Хрватске Неузине. Али je он био и поседник у обема општинама. Овај посед наследио je пишчев отац a од њега писац, који je као власник тога иметка годинама био вирилиста (непосредни платилац пореза и као такав члан општинског одбора no имовном стању) у Српској и Хрватској Неузини. Отуда се налазио у сталној вези не само са органима власти, већ скоро са сваким појединим становником, што je код њега пробудило интересовање за живот тих општина и побудило га да забележи све оно што му je познато о прошлости општине Неузине.
Данашња Неузина je старо насеље. Милекер (Летопис, бр. 114) као први податак о постојању ове општине помиње 1116 годину, но не наводи који докуменат сведочи о томе. У његовој Средњевековној географији нигде се не помиње општина Неузина, a Средњи век Милекер рачуна до 1552 године, тј. до пада Темишвара, када су Турци заузели цео Банат.
По усменом предању, Неузину су основали Турци. Легенда каже да ово место има да захвали за своје оснивање једном турском аги no имену Неусу, који je имао за слуге два Србина, Стају и Николу, и ови су били пастири. Њихови потомци су породице „Стајић“ и „Николић“ (саопштење Данила Крајновића, бив. бележника из Неузине).
Имамо доказа о томе да je још за време турске владавине постојала насеобина Неузина, a после те владавине Неузина je увек означавана на свима географским картама које су се појављивале с времена на време. Старо порекло општине потврђује и стародревни брест који и данас стоји на тргу пред српском православном црквом, на углу, прекопута српског православног парохиског дома. Taj брест je, по народном веровању, стар колико и село.
У Државном историском архиву среза Зрењанин налази се једна серија географскнх карата (21 комад). У једној, која j начињена 1896, у размери 1:75000, у отвореномркој боји приказује се стање из 1876, a загаситоплавим круговима обележавају се она насеља која су била насељена или ненасељена, тј. која су постојала у Торонталској жупанији још крајем XVII века, у доба турске владавине. Ha једанаестој карти, на истом месту где лежи и данашња Неузина, ова je означена као настањено место под тим именом.
По изгону Турака, гувернер Баната Флоримунд Клаудије Мерси наредио je, 1717 г., да се изврши попис. У овом попису такође се налази Неузина са 25 настањених кућа. Исто тако означена je и на географској карти коју je Мерси издао 1723—1725 год. Неузина je тада потпадала под Панчевачки дистрикт.
Географска карта која приказује насеобине које су noстојале крајем XVII века означава Неузину као настањено место у to доба. У атару општине Неузине приказује села која су постојала у Средњем веку, али су остала ненастањена крајем XVII века. Можда се њихово становништо повукло у Неузину, која je означена као ненастањена.
Ближа запажаша су следећа:
- Ha тој географској карти означено je село Гента као ненасељено и да лежи на друму између Неузине и Сечња. To се село налазило у пределу данашње циглане. У погледу овога села Милекер, на 29 страни своје Географије, вели да се на томе месту, у Средњем веку, све до најезде Турака, налазило једно село на ушћу потока Иган. Овај поток одводио je воду из мочваре Иланџе и Алибунара. Поток Иган, пак, пo географским картама Мерсија из 1723—25 год. и једној карти из 1761, као притока Тамиша уливао се у ову реку између Боке и Неузине, прекопута од Сечња. Ha томе месту je са леве стране потока Иган означена, на тој карти, насеобина Гента као ненасељена. У називима „Егентова бара“, „Егентова дуж“, „Егентовски виногради“, „Егентовачка хумка“, у хатару општине Српске Неузине, сачувало се име некадашњег села Генте, које више не постоји али je означено као ненастањено место; штавише, насеље Гента означено je на истом месту још и на мапи из 1761 године. Када je ово село потпуно напуштено, није познато.
- Ha територији данашње Хрватске Неузине, између села и старог рукавца Тамиша, на овој мапи (1761) означено je село ,,SeIdoš“ као ненастањено. To место означено je као ненастањено и на Мерсијевој мапи (1723-1725) под именом „Seldosch“, само нешто ниже, иако поред Тамиша, испред ушћа Брзаве у Тамиш. A пo попису из 1717 г. у том селу било je настањених 13 кућа. Име овог насеља сачувала je дуж под називом nZeldeš“.
- Поред друма Неузнна — Маргитица, јужно од дужи под називом „Поп-Маркова слатина“, географска мапа с краја XVII века наводи ненастањено место под именом „Vilsig“. Ha Мерсијевој мапи из 1723-25 г. југозападно од Боке и источно од Ботоша означено je као *Vissigk“, a на мапи од 1761 као „ Vissig“, напуштено село. Mana с краја XVII века ставља ово село лево од друма Неузина — Маргитица, према Мунчићевом салашу (бив. салаш Криштофа Бона), иако je то место управо лежало у непосредној близини сада већ порушеног некадашњег салаша Николе Бона, a то значи десно од наведеног друма, на узвишици између тога друма и т.зв. Шубарка—баре, што доказују, поред усменог предања, и грнчарија и пољопривредни алати које још и данас избацује плуг из земље приликом орања на томе месту.
Насеље „Vissig“ je, по тврђењу историчара, идентично са поседом (possessio) „Fyzygh“, који потпада под хатар „Borzvetо-бака“ (Бока), a који ce посед помиње 1338 године у попису папског десетка. To je место имало католичку парохију, носило je име ,,Fuseg“ и у току времена од назива „Vissik“ и „Fizig“ остаде „Fiszity“. Име овог насеља сачувано je у називу „Визићева дуж“, дуж Шубарка—баре, и у једном делу „Визићеве дужи“, који лежи у источном правцу у хатару општине Боке. Да je ово место имало парохију, доказују називи неузинског катастра у коме дужи — где ce то место и његова парохија налазили — носе назив „Црквин“. Дужи у јужном правцу ближе Неузини зову ce „Ближње црквине“, a оне које леже даље, све до Марокове одаје, „Даљне црквине“. Овако су ти називи означени у ранијој катастарској мапи и поседовним листовима. У скорије време, услед необавештености, чешће ce употребљава, место „Даљне црквине“ назив „Дољње црквине“, што je, после горе изложенога, етимолошки бесмислено. (Делом из Милекерове „Средњевековне географије“, стр. 25).
После изгона Турака, 1716 године, принц Евгеније Савојски поверио je управу над „Новоосвојеном покрајином Банатом“ Флоримунду Клаудију Мерсију, фелдцајгмајстеру, који je пo упутствима принца Савојског увео у Банат војну управу. Ова управа, искључиво војног карактера, постаде временом неодржива. Стога je, октобра 1751 године, царица Марија Терезија, пo саслушању Државног савета, одлучила дау Банату укине дотадашњу војну управу и да je замени цивилном, т. зв. „камералном“, под службеним називом „К. k. Landes-Ađministration“ (Царска и краљевска земаљска управа), која je била потчињена Царској и краљевској бечкој дворској главној благајни. Новообразована управа изискивала je нову административну поделу у Темишварској покрајини, a ова je обухватала целу територију Баната. Тако je Банат пoдељен на 11 дистриката од којих je пет отпало на Toponталску жупанију, и то :Чанадски, Темишварски (делимично), Бечкеречки, Чаковачки и Панчевачки. Поједини дистрикати. били су подељени на срезове (processus). Бечкеречки дистрикт подељен je на три среза, и то: Потиски, Тамишки и Неузински (Dr Szentklray: „Ujabbeszaz ev Delmagyarorszag tortenetebol, тј. „Сто година новије историје Јужне Мађарске”, стр. 42 и „Монографија Торонтала“, стр. 418).
О некадашњем постојању Неузинског среза на лицу места нема споменика, нити игде икаква трага, Нико ништа не зна о томе, a ни у Неузини нема усменог предања да je она некада била седиште среза. У општини не постоји нека старија зграда за коју би се могло претпоставити да je у своје време служила за смештај службених просторија некадашње неузинске среске власти. Међутим, овај je срез заиста постојао у доба Марије Терезије све до 1779 године, тј. све до присаједињења Баната мађарској државној управи, када je цела администрација реорганизована, поводом чега je престала с радом дотадашња управа. Тиме се угасио и Неузински срез. Овом приликом сама општина Неузина — у саставу обновљене Торонталске жупаније — ушла je у склоп Новопечујског среза.
Да је Неузински срез некада постојао, убедљиво сведочи географска карта др Сентклараија под ознаком „В“, која се односи на прилике из 1761 године. Она показује административну поделу „Темишварске покрајине“ образоване 1751 године. Ha тој мапи je Неузински срез оивичен граничном линијом. По овој мапи Неузинском срезу припадале су следеће олштине: Неузина, Гента, Селдош (Žoldes) Висик (Vissik), Пиринча (Pirincza), Лец (Lćcz). Овамо je још спадало и место Guliz, место први пут означено на овој мапи. У Неузински срез спадале су још и општине Tomaschevecz (Томашевац) и Csocka (Чока). Назив ове општине сачувала je велика дуж која се налази између Уздина и Томашевца и у којој дужи je лежало поменуто насеље.
Ha месту данашње општине Уздин на овој мапи др Сентклараија означено je место Vel. Usthun, a то место одговара онима која су у Мерсијевој мапи (1723-25) означена под називом Велико Хоздино и Мало Хоздино. To би било десето место које je потпадало под Неузински срез.
Kao једанаесто место означен je Лудош, у непосредној близини Лудошке хумке, високе 94 м., на раскрскици друмова Томашевац-Самош и Јарковац-Уздин.
Неузинском срезу припадала су још села: Јарковац, Бока и Маргитица, које je место на мапи означено под скраћеним називом „Мого“ код слива Брзаве и Вршачког канала. У Сенткларијевом делу ,,Plebaniak tortenete“, тј. „Историји парохија“, на стр. 428 и 475 помиње се да су последње две општине средином XVIII века потпадале под Неузински срез.
Затим петнаесто место ,,Heiduschiza“ (Хајдушица) које насеље, међутим, није лежало на месту данашње Хајдучице већ источно од Добрице, једва на 4 км. лево од Вршачког канала, док данашња општина лежи десно од тога канала и настала je колонизацијом Словака почетком прошлог столећа.
Неузинском срезу припадала су још села: Добрица, Hancsa и Hanosca, место означено на десној страни Брзаве, супротно од Јарковца. To место, међутим, није нигде описано.
Да je Неузина већ 1742 године била средиште среза, то јест још 8 година пре увођења цивилне камералне управе, и то у саставу Панчевачког дистрикта, види се из следећег : ,
„Dr Lajos Baroti :Adattar Delmagyarorszag XVIII-ik szdzad tortnetehez, Temesvar 1869“, што значи „Грађа из историје Јужне Мађарске у XVIII веку“, на стр. 328 вели: „1742 24. I. Temesvarer Administration verordnet die Einverieibung mit dem Gross Betschkereker Vervvalteramt des Neuziner Processes mit Anschluss der Ortschaften Sakula, Oppava, Sefkerin, am 1 Januarii Г/42 24. I.“ У преводу: „Темишварска администрација наређује присаједињење Неузинског среза Великобечкеречком управном звању изузев општина: Сакула, Опова, Сефкерин, 1. јануара 1742“. Ha странн 26 говори још јасније: „Admini-stration verordnet dern Panschovvaer Vervvalteramte, dass selbes den ganzen Neuziner Process mit ausnahme der Ortschaften Szakula, Oppava und Sefkerin, welche auch ferners unier dem Pantschovaer Distrikt zu verbleiben haben, dem Gross- Betschkereker Distrikt ubergebe 24. I. 1742“ што у преводу гласи: Администрација наређује Панчевачком управном звању да преда Великобечкеречком дистрикту цео Неузински срез са изузетком општина Сакула, Опова и Сефкерин, које и даље остају у саставу Панчевачког дистрикта. 24. 1. 1742 год.“.
Поводом ове рокаде Неузинског среза, наметнуло се питање: да ли je становништво тога среза и надаље обавезно , да учествује у радовима на рушењу утврђења града Панчева, као и других војних утврђења у Банату, с обзиром да срез сада ; већ потпада под Великобечкеречки дистрикт. To рушење утврђења у Банату диктирали су Турци у Београду, 1. септембра 1739 године, пo уговору о миру толико понижавајућем пo аустријску монархију. У погледу обавезе рушења наметнуте становништву Неузинског среза, читамо код Баротија, на стр. 367: „Johann Stbgmann Pantschovaer Gegenschreiber fragt bei der Administration (in Temesvar) ob bei der nunmehrig geschehenen Ubergabe des Neuziner Processes an den Gross Betschkereker Distrikt, der selbe dennoch zur Demolirung der in der Arbeit begriffenen Schanzen verhalten werden konne“ што у преводу значи: „Јован Штекман, панчевачки, надзорник, пита Админнстрацију у Темишвару да ли je становништво Неузинског среза, чија je предаја Великобечкеречком дистрикту сада већ извршена, и надаље дужно да учествује у рушењу шанаца, a који je рад у току“. Одговор je био позитиван. Срез неузински морао je да учествује у томе раду, јер су у рушењу наведених утврђења учествовали давањем радне снаге Новопаланачки, Вршачки, Чаковачки na и Великобечкеречки дистрикти (Монографија Торонталске жупаније, стр. 600).
Сем тога, и Сеитклараи („Сто година новије историје Јужне Мађарске“, стр. 43) скреће пажњу на то да je Неузина била седиште среза још пре камералног устројства од 1751 године, пошто се у једном спису Бечког камералног архива налази забелешка: „Vorhin war (im Betschkereker Distrikt) nur ein Oberkpess, nachdem aber diesem aus dem Panczovaer (Distrikt) der ganze Neuziner Process zugeteilt wurde, so ein zveiter (Oberkness) mtissen aufgestellet werden“. Превод: „Раније je био у Великобечкеречком дистрикту само један „оберкнез“; но будући да му je из Панчевачког дистрикта прикључен цео Неузински срез, морао се поставити још један „оберкнез“.
Ове околности које описују рокаду Неузинског среза доказују: 1) да je Неузински срез заиста постојао; 2) да je постојао већ 1751 године приликом преустројавања из војне у камералну управу; 3) да су Неузинском срезу, у почетку, сем наведених 18 села, припадали још и Сакула, Опова и Сефкерин.
О судбини Неузине у току XVIII века знамо још толико да се ово место, које je приликом повлачења Турака бројало свега 25 кућа (види Мерсијев попис), у току столећа толико намножило новнм становништвом да je 1773 године имало већ 181 кућу, пa je оправдана претпоставка да се велики део становника оних насеља која су лежала у хатару Неузине преселио у Неузину која лежи на обали реке Тамиша. Услед тога су престала да постоје стара околиа насеља. (Милекер: Летопис, стр. 114).
У својству ерарног поседа, Неузина je под управом „Темишварске администрације“, обављала кметске службености ерарном властелинству. Становништво се издржавало: из предијума (земљишта која су власништво кмета, са којих се он није могао уклонити и којима je располагао) који окружују село, из пољских радова и сточарства на пашњацима великог пространства. Судбина становништва ових предела и камералних властелинстава — a то становништво сачињавали су Срби — није била завидна, јер су „кнезови“ и „оберкнезови“ преко сваке мере исцрпљивали тај народ, оптерећивали га кулуком и поткрадали га. Редак je био неки кнез сељак a да после десет година „кнежевања“ не би могao да својој кћери да мираз од 6—10 хиљада форината. (Сентклараи : „Сто година новије историје“, стр. 201).
Приликом прикључења Баната мађарској државној управи формирана je Bojna граница. Задатак ове био je да спречи упаде Турака и да заштити земљу од заражавања кугом. Неузина никада није потпадала под Војну границу, јер се подручје „Немачко-банатске граничарске регименте“ протезало на леву обалу Брзаве, услед чега су Јарковац и Мар- гитица потпадали под Војну границу. Исто тако потпадала je и општина Ботош. Ha подручју Војне границе, војна управа вршила je власт не само у војним, већ и у грађанским стварима пo неком, такорећи специјалном, аустриском законодавству. Taj начин управљања Војне границе престао je 1873 године. Неузнна je, међутим, потпала под управу Торонталске жупаније још одмах од почетка.
Када je Марија Терезија издала свој „Urbarium Banaticum“, чиме je Банат прикључен мађарској државној управи Срби настањени у овим покрајинама имали су потпасти под. управу властелинства мађарског ерара, тј. постати мађарски кметови. Међутим, српски живаљ, овде настањен од Аустријанаца, не хтеде се помирити с новоствореном ситуацијом, већ се пресели у војно-граничарски појас, попут Срба из Потисја, и тај граничарски појас формиран je 1783 године. Место Срба који су се отселили, настанили су се други, такође Срби (Милекер: Летопис, стр. 114).
Срби православне вере у Неузини имали су своје црквене матичне књиге већ 1776 године, дакле пре прикључења мађарској државној управи (иЛетопис“). Црква им је пo „Летописум, сазидана 1811 године. По „Торонталској монографији“ (стр. 89), православна српска црква озидана je 1815 године. Домовни протокол парохије српске православне цркве у Неузини вероватно садржи пуно података о историској прошлости села, цркве, свештеника итд.
Иако je укидањем Неузинског среза, 1779 године, Неузина престала да буде седиште среза, нашу пажњу и надаље побуђују њен пространи хатар и властелинство.
Када je, 1779 године, Торонталску, Тамишку и Крашовску жупанију — које су пo престанку Турске владавине, 1716 године, потпале под аустриску власт — после 63 године царица Марија Терезија вратила у састав мађарске државне управе, дотадашња аустриска ерарна влестелинства прешла су у посед мађарског ерара. Овакав посед била je и Неузина значајна пo своме пространом хатару, јер докуменат из тога доба у његов састав убраја и Модошко (Јашатомићко) властелинство. Под Неузинско властелинство потпадали су и предијуми Великог и Малог Тополовца, a такође и данашња Сарча и насеље Сарча (од 1947 године оба Сарче, тј. Сарча и Нова Сарча спојене су у једну општину под називом Сутјеска), на чијим хатарима су насељена оба села. Да су ова два предијума (Велики и Мали Тополовац) — чија су имена још и данас сачувана у називима — пo прикључењу ових територија мађарској државној управи, 1779 године, припадали мађарском неузинском ерарном властелинству, сведочи један записник о процени из 1784 године, пo коме су Загребачки каптол и Врански приорат на име отштете добили Великотополовачки и Малотополовачки предијум место поседа дуж Купе, који су им одузети у корист Војне границе. Овај записник о процени наводи: ,,dem Toronthaler Comitate einverleibte zur Neuzinaer Herrschaft gehčrige zwei Praedien: Gross u. Klein Topollovatz, als nunmebrigen Besitz der Agramer Probstei“ — (.. „на подручју Торонталске жупаније неузинском властелинству припадајућа два предијума „Велики и Мали Тополовац“ отсада као поседи Загребачког пријората“). У то доба, наиме, ова замена je сматрана као коначна за земљиште одузето дуж Купе, иако je ова замена стварно окончана тек марта 1803 године.
Сматра се вероватним, мада није нигде изрично напоменуто (јер све околности упућују на то), да су, поред Модошког и Сарчанског властелииства, Неузинском властелинству припадала још и следећа властелинства Јужног Баната: Бока, Конак, Стари Лец, Нови Лец, Пиринча, Мала Међа, Крива Бара и Гринду-Луј-Аврам (Сеченово). У овој претпоставци утврђује нас чињеница што je Загребачки каптол ова властелинства, у смислу уговора о промени, 1784 године узео у посед условно, a 1801 коначно, и уговор о промени, у коме се набрајају горепоменута властелинства, датиран je 1801 године.
Хатар општине Неузине. био je сам no себи веома простран. Ha западу и северу гранична линија била je река Тамиш; на југу канал Брзава, прокопан 1762-1768 године, те су помоћу њега одводњаване простране мочваре и обуздаване дивље воде које приказује Гризелинијева мапа из 1776 године, која једновремено приказује и канал; у источном правцу хатар неузински далеко се простирао, све до хатара Боке, да би, обилазећи га, обухватио пустаре: Мали Лец, Нови Лец, Стари Лец све до Zichyfalva (Мариолане, сада Бан. Пландишта). Из овог неузинског хатара издвојена су следећа места: 1824 године Хајдучица, 1830 Борачхаза (касније названа Стари Лец) и 1850 Gyorgyhaza (Велика Греда) са својим хатарима.
Према томе, приликом прикључења Баната мађарској државној управи, Неузинско властелинство прешло je у посед мађарског ерара, a сама Неузина била je српска урбаријална општина под властелинством мађарског ерара. Припадност урбаријалаца утврдила je Марија Терезија 1780 године у своме „Urbarium Banaticum“-y, према коме je неузинским кметовима припадало:
- Ha име целе сесије: 24 јутра оранице, 6 јутара ливаде, 3 јутра пашњака, 1 јутро кућишта – укупно 34 јутра;
- Ha име 1/2 сесије: 12 јутара оранице, 4 јутра ливаде, 2 јутра пашњака, 1 јутро кућишта – укупно 19 јутара;
- Ha име 1/4 сесије: 6 јутара оранице, 3 јутра ливаде, 1 јутро пашњака, 1 јутро, кућишта – укупно 11 јутара.
Овај докуменат, датиран 25 јула 1785 г., утврђује поседовно стање неузинских урбаријалаца у следећем: 102 пуне кметске сесије, 57 половина, 17 четвртина.
Приликом регулисања имовинских односа, 1797 године, сходно одредбама које садржи Urbarium Banaticum, број кметских парцела и zseller telkek био је следећи:
- Урбаријалци:
а) По 77 пуних кметских сесија:
I 77 кућишта no 1 јутро ………………………………………………………………………………………………. 77 јутара
II 77 осталих сесиских површнна po 30 јутара …………………………………………………………. 2.310 јутара
б) По 92 половине кметских цесија:
I 92 кућишта по 1 јутро ………………………………………………………………………………………………. 92 јутара
II 92 остале полусесиске површине по 16 јутара …………………………………………………….. 1.472 јутара
в) По 47 четвртина кметских цесија:
I 47 кућишта по 1 јутро ……………………………………………………………………………………………… 47 јутара
II 47 осталих четвртина сесиских површина по 9 јутара ……………………………………………. 472 јутара
г) 19 урбаријалних малокућника са 19 кућишта са по 1 јутро….19 јутара
д) пашњака 77x3x92x2+47×1= 462 јутра
đ) виногради, индустријска земља, земља оптерећена сервитутом … 246 јутара 1.558 кв.хв.
е) вишак у ораници ………………………………………………………………………………………….. 550 кв.хв.
Укупно:
У кућиштима ……………………………………………………………………………………… 235 јутара – кв.хв.
Осталог земљишта …………………………………………………………………………… 4.914 јутара 503 кв.хв.
——————————————–
Свега: 4.914 јутара 503 кв.хв.
- Привремено слободно земљиште (урбаријално, крчма, месарница, школа, јаркови, интравилан) ………………………………………………………………………………………………………………. 3 јутра – кв.хв.
Екстравилани ………………………………………………………………………………. 49 јутара 803 – кв.хв.
——————————————–
Свега: 52 јутра 803 кв.хв.
- Властелинско (мајурско) земљиште ………………………………………………….. 5.857 јутара 84 кв.хв.
- Слободно земљиште (свештеничко, леније)……………………………………… 815 јутара 1.200 кв.хв.
Укупна површина била je 11.874 /утра и 995 кв. хв., колико je износио хатар урбаријалне општине Неузине 1797 године. Истог пространства био je њен хатар и 1801 године, када je у њеној непосредној близини колонизирана Хрватска Неузина.
Kao што се из горњег прегледа види, бројеви сесија и парцела се разликују, али je количина заузете површине истоветна.
Да бисмо разумели како je вршено то колонизирање, морамо се вратити у време када je Банат потпао под мађарску административну управу, те je овим актом мађарски ерар постао властелином урбаријалиста, неузинских Срба. Али не задуго, јер je овај посед мењао властелина тиме што je прешао у посед Загребачке бискупије, a то се одиграло на овај начин.
Када су 1778-1784 године у Хрватској арондирали Карловачку и I Банску војну границу, под арондирану војну граничну територију потпали су и поседи католичког високог клира, као Загребачке бискупије, Каптола и Ауранијевског приората, тј. феудални поседи ових који су се налазили c друге стране Купе. Место тих поседа претставници наведеног високог католичког клира добили су сјајне поседе у Банату, у виду отштете. Тада je Загребачки епископат добио Биледско властелинство у Средњем Банату (сада у НР Румунији), a томе властелинству je припадало и Неузинско властелинство. Загребачки каптол (колегијум каноника) добио je Модошко властелинство, a Врански приорат, који je једновремено био и Загребачки главни приорат, добио je Сарчанско властелинство,
Године 1784 Загребачки епископат преузео je условно, као краљевску донацију, банатске поседе, обрађујући их и уживајући их од тога доба, али размена поседа дуж Жупе са овима у Банату окончана je тек за време цара Фрање II {као мађарског краља Фрање I) донационим писмом од 1 марта 1801 године. У томе писму наведена je и Неузина као власништво епископата. Оверени препис овог донационог писма, управо уговора о промени, налази се у Државном историском архиву Среза Зрењанин.
У смислу услова наведеног у донационом писму, Макса Врховац, загребачки бискуп, у својству топуског опата, преселио je још исте године, 1801, своје вазале Хрвате са поседа топуског и храстовичког, пошто их je одредио за сеобу. До тога времена Неузина je била урбаријална општииа настањена Србима, a под властелинством мађарског краљевског ерара. Од тога доба (1801) пресељена хрватска властела вршила je своја феудална права у својству правних наследника мађарског ерара, услед чега су Срби урбаријалци постали кметови хрватских феудалаца. Вероватно je већ у то време Неузина добила назив „Српска Неузина“ ради разликовања од новоколонизиране ,,Хрватске Неузине“.
Пресељени клетвеници били су делом „армалисти“, a делом „племићи са донацијама“. „Армалиста“ je племић који je добио само грб и племићко писмо, али без краљевске донације. Насупрот овима, ,,племић са донацијом“ добио je уз племство и посед. Од армалиста, који су у Неузини прибавили себи краљевску донацију, те тиме постали племићи оне друге категорије, тј. племићи поседници, многи су изумрли и њихова имена више не постоје. Досељене су као армалисти и у Неузини су добиле краљевску донацију следеће породице у Хрватској Неузини: Чернолатец, Парчетић, Бедековић, барон Радошевић, Скендерлић, Термачић, Барланги, Чачковић, Ковачић, Капдебо, гроф Сечењ. Од ових породица само их je неколико становало у Хрватској Неузини.
Од донационнх племића воде порекло, и сада још живе, четири хрватске породице: Берковић, Илијевић, Миксић и Новаковић. Ови клетвеници добили су кућишта од својих сопствених кметова Срба на српсконеузинском пашњаку, и то путем промене, на тај начин што су за свако добивено јутро дали пo 2 јутра у хатару, на име отштете. Ha овим кућиштима су затим подигли грађевине. Тако je изграђена Хрватска Неузина.
Urbarium Banaticum обавезао je властелу да својим урбаријалцима да добру, високо лежећу земљу, те су стога и у смислу ове повеље већ 1797 године, приликом поделе земље, Срби добили прворазредну земљу. Али и иначе, у недостатку довољне радне снаге, због немарности и KOMOдитета ових хрватских „племића у опанцима“, властелини су своју најбољу земљу препустили урбаријалцима Србима, док су мало земље задржали за обраду у сопственој режији, и то ону слабије каквоће, слатинасту, која je сачињавала „иберландско“ земљиште. Подводно, слатинасто тле као „изрезана парчад“ могло се наћи и између урбаријалног земљншта као слободна властелинска земља; зато je и хатар био тако шаролик пре комасације, услед помешаности српске и хрватске земље, a то je опет причињавало тешкоће приликом комасације надлежном земљомеру (Роберту Петриковићу).
Клетвеници Хрвати од времена свог насељења у ове крајеве жкивели су у сталним размирицама са својим феудалним господарем, загребачким бискупом. Разлога за то било je више: напр., ако je изумрла мушка грана ових клетвеника, бискуп je могао на тај начин „упражњени“ клетвеннчки посед уступити другом. Клетвеници су, међутим, тај посед тражили и за женску грану. Затим, бискуп je имао право да приходе од точења пића задржи за себе, искључујући клетвенике од тога прихода. Даље, бискуп их je преоптерећивао порезом званим „канон“. Не могући да поделе свој посед међу собом, били су принуђени да живе у кућној заједници. Ове жалбе, које су клетвеници из Неузине и Боке заједнички поднели аустриском цару и мађарском краљу Фердинанду V нагнале су владара да ради испитивања свих ових ствари изашаље, 1842 године, Михаила Платија, мађарског краљевског дворског саветника, у својству краљевског комесара, у центар властелинства за Билед, и он je, саслушавши све заинтересоване клетвенике, поделио правду на задовољство заинтересованих, такозваним „Платијевим споразумом“, чији се препис налази у Државном историском архиву Среза Зрењанин. Овај споразум има 7 чланова.
У смислу одредаба тога спразума, оне племићке некретнине које су клетвеници бискупије одвојено узели у посед, одвојено су убележене и у грунтовници (барон Радошевић, Бедековић, Ракоци-Парчетић, итд.). Међутим, од почетка, тј. од времена насељавања, поседи четири племићке породице: Берковића, Илијевића, Миксића и Новаковића, које су биле снабдевене донационом повељом, убележени су заједнички у неузински грунтовни записник бр. 46, што je касније изазвало велику пометњу приликом утврђивања права власништва, a поглавито при интабулацији терета, јер je при продаји некретнине нови власник добио само предбележење за купљену парцелу у овом грунтовном записнику бр. 46, a тај записник je управо био једна дебела књига. Овај неузински грунтовни записник био je толико замршен да je ради сналажења у њему заиста било потребно нарочито стручна знање, читава једна студија и топографско познавање, a поглавито темељно познавање родослова наведене четири пoродице. Овај записник je био као куриозум поменут чак и у мађарском парламенту. To стање укинуто je приликом комасације 1910 године, када je сваки поседник земље посебно убележен у грунтовницу са својим земљишним поседом, према стварном поседовању.
По Платијевом споразуму приход од крчми приладао je до 30 септембра 1842 године искључиво бискупском властелинству, a почев од 1 октобра 1842 клетвеницима. Члан IV строго забрањује ноћне теревенке, те je стога имао бити кажњен једним даном затвора, без обзира ко то био, сваки онај који би био затечен у крчми после 9 часова увече, пoчев од Михољдана до Ђурђевдана, и после 11 часова ноћу од Ђурђевдана до Михољдана, рачунајући пo римокатоличком календару. Ти часови означавани су одзвоњавањем.
Ha пољу унутрашње управе и судства уведена je једна установа пресађена из Хрватске: „comes curialis“, „Burggraf“, „придворни гроф“. Придворни гроф je претседавао „Суду дворског грофа“. Противу пресуде ове установе могла се поднети жалба „Бискупском суду“. Придворном грофу био je потчињен „потпоручник“, каквих je у Торонталској жупанији било два: један за кечански и клариски, a други за бокански и неузински урбаријал.
Годишња плата утврђена je за кечанског и кларкског потпоручника у износу од 200, a за боканско-неузинског у износу од 300 сребрних форината (члан II, параграф 10).
Кривично судство према својим кметовима вршио je Загребачки епископат преко Властелинског суда, a po праву jus gladii (право доношења и извршења смртне пресуде), којим правом je епископат располагао све до 1842 године, када je, ради отклањања трзавица и злоупотреба, на предлог епископата, Торонталска жупанија преузела ову тешку дужност. Jus gladii вршиле су првобитно четири власти на територији Торонталске жупаније: 1. Жупанија; 2. Кикиндски дистрикт; 3. Биледско властелинство Загребачког епископата; 4. Модошко властелинство Загребачког каптола (Фењеш 12лек: Статистика из 1839 године, IV том, стр. 409). Врански приорат (Сарчанско властелинство) никада није имао jus gladii. Његови кажњеници робовали су заједно са неузинским и боканским кметовима у модошким тамницама, које су се налазиле у подрумима властелинских зграда.
Хатари Српске и Хрватске Неузине сачињавали су првобитно један хатар и као такав били су обухваћени у једној грунтовници. Штавише, политички управно раздвојене, две општине имале су још увек заједнички порески катастар; само су катастарске поседовне листове поделиле на тај начик што je урбаријалне, тј. српсконеузинске, водила и чувала. Српска Неузина, a племићке, што значи хрватсконеузинске катастарске поседовне листове, водила и чувала општина Хрватска Неузина, свака у својој општинској кући. Такво стање ствари je било чак и после комасације.
Ове две општине фунгирале су приликом колонизације Хрвата 1801 године као једна, заједничка политичка општина, Она je припадала Новопечујском срезу – коме je додељена 1779 године приликом прикључења Баната мађарској држанној управи – све до 1839 г. (Елек Фењеш: Статистика, IV том, стр. 373—409).
После Мађарске буне, Неузина je припадала краткотрајном Пардањском срезу (Међа); a када je, 1861 године, приликом административне реорганизације, формирано Модошко среско начелство као филијала Новопечког среза, и Неузина je прикључена филијалном среском начелству. Ове две општине, које су првобитно биле заједничке, одвојено фунгирају тек од новијег времена. Чињеница je да je раније, тј. пpe њиховог раздвајања, a и после тога, Српска Неузина увек потпадала под неки административни срез, док je хрватсконеузински компосесорат (заједничко власништво) као засебан племићки посед, путем свога правозаступника, одвојено обављао своје послове како у административним тако и у пореским стварима, a овај правозаступник je, уз помоћ претседника и саветника тога компосесората, самостално доносио своје одлуке под надзором тадашњег „Модошког среског комесаријата“ (Modoscher Bezirks Commessariat).
Такво je било стање до 1852 године, када je престала функција Среског комесаријата, пa je место овога образовано Бележништво (Notariat). Хрватска Неузина je том приликом као филијала прикључена Сарчанском бележништву. Сарча je тада потпадала под Великобечкеречки срез. Први бележник Хрватске Неузине био je Јосиф Марок, који се у томе звању налазио до 1859 године, када je Хрватска Неузина пoстала самостална општина, те je као таква за првог бележника добила Емериха Марјанчића. Ови подаци се налазе у примопредајном записнику бележичког звања, a тај записник се чува у породици Марок.
Јосиф Марок, у својству бележника Хрватске Неузине, лично je имао прилике да посматра лакомислени начин живота хрватских племића који су, услед ослобођења кметова и у недостатку радне снаге, доспели у безизлазан положај, пa му се тада указала прилика да од хрватских племића, чија су имања доспела на добош, купи земљишта, и том je приликом купљена земља која je чинила срж бившег неузинског поседа породице Марок.
Хрвати су се од почетка користили својим властелинским правима према својим кметовима српске народности и често су злоупотребљавали та своја права, јер су према својим „поданицима“ лоше поступали. A и иначе, позивајућн се на своје племство, захтевали су такве повластице и преимућства која су изазвала, општа негодовања, пa и мржњу, не само код Срба већ и код Румуна и Немаца. Срби у почетку, а касније и Румуни и Немци, често су помињали агресивност ових „племића у опанцима“. Ови су се кретали вазда наоружани, тражећи од свакога да им се склони с пута; чак и од оних чија су кола била тешко натоварена. С друге стране, будући да су били весељаци и орни за пијанке, успевали су да стекну пријатеље, иако су баш често при пићу проузроковали сукобе и стварали зађевице. Узајамна нетрпељивост између ових племића и простих сељака нарочито се испољила 1848 године.
Великим делом разлог размирицама између Срба и хрватских племића била je верска нетрпељивост, јер су се ови племићи као католици прикључили Мађарима надајући се од њих заштитити и нису се освртали на уверавања и примамљиваља бана Јелачића. Супротно овим хрватским племићима, неузински Срби прикључили су се устаничким трупама, које су из алибунарског логора приспеле првих дана месеца августа и које су се скупљале дуж Тамиша, испод Неузине, и кренуле у правцу Бечкерека, у намери да се тамо сједине са својим друговима, великокикиндским устаницима,
Међутим, већ код Неузине мађарске трупе успеле су да задрже српску устаничку војску. Дошло je до крваве битке. Догађаји су се низали овако:
У Неузини je стационирао Иштван Карачоњи, командант мађарске националне гарде, изаслат од мађарске владе са задатком да растера српске устанике. Под својом командом мајор Карачоњи имао je 1600 људи, већином торонталску граничну стражу. Устаничка трупа, која je надирала из Алибунара, бројала je 2000 људи. Она je 3 августа напала Kapaчоњија, пa га je после жестоких борби потисла из општине и приморала Хрвате и Мађаре на бекство. Још истог дана су „Сервијанци“ (тако су уопште називани Срби из Србије, којима су биле појачане устаничке трупе) заузели Сечањ, a делом и Сарчу. Ова je сразмерно мање претрпела у поређењу са суседним општинама (Ернестовцем, Хрватском Неузином, Хрватском Боком). Устаничке српске трупе су додуше често пролазиле општином, али нису наносиле већу штету. To се даје објаснити и чињеницом што je становништво немачке и румунске народности живело у слози, те су до крајњих могућности штитили једни друге. Румуни из Сарче одржавали су са Србима веома присне суседске односе. Дешавало се да je српске трупе при њихову пролазу кроз општину примао Румун Тима Лападат, угледни сеоски кнез из Румунске Сарче, молећи поштеду не caмо за Румуне, већ и за Немце. A ако су пак мађарске трупе пролазиле кроз Сарчу, њих je дочекивао Петер Холц, кнез немачке општине, штитећи Румуне, јер je мађарским трупама било познато да су Швабе подупирале мађарску ствар, a Румуни да су радије остајали неутрални него што би се прикључили Србима.
Четвртог августа устаници су наpали на Боку, где су запалили хрватске и мађарске куhe и становништво нагнали на бекsтво, заузевши горепобројане општине.
Cpeha ce, међутим, окренула врло брзо. Командант Ерне Киш, хонведски пуковник, који je стационирао у В. Бечкереку, у циљу одмазде за претрпљене срамоте и поразе, одаслао je према Тамишу, под заповедништвом мајора Шифнера, 2 ескадрона коњице и 4 чете пешадије народне гарде са два топа. Ове трупе повратиле су Сарчу 5 августа. Али, услед повољног положаја противничких топова, тога дана нису ce усудиле да нападну Неузину, већ су, прешавши преко Тамиша код Ернестовца, потиснуле Србе. Када je наступио мрак, Шифнер ce, с обзиром на надмоћност противника и исцрпеност сопствених трупа, повукао ка Лазареву, док су Срби, под заштитом мрака, напали Ернестовац, причинивши штету становништву, како je то описано у монографији Иштвана Цапана, бившег бележника општине Ернестовца (Ова монографија налази ce у рукопису).
Мајор Шифнер добио je у Лазареву, у ноћи између 6 и 7 августа, појачање од још два топа, 2 чете пешадије и 1 ескадрона коњице, те je, овако ојачан, напао на противника који ce својим десним крилом ослањао на Сарчу, левим на Неузину, a центар са 1 топом ослањао ce да опкоп (шанац). Шифнер je извршно напад одједном на целој линији. Ова битка била, je једна од најстрашнијих за време грађанског рата (Хорват Михаљ: „Историја борбе за независност I том, страна 393). Мађарске трупе потисле су противника из Ернестовца и док су ван села топови са обе стране увелико дејствовали, мађарске трупе продрле су у Неузину, где ce развила борба прса у прса. Устаници, удружени са српским живљем из села, пуцајући с прозора, са кровова, из подрума, тако су ce жилаво борили, да су могли бити одагнати тек паљењем кровова над главом. To je био разлог што je губитак Срба био ванредно висок у сразмери са бројем учесника у борби. У овој бици само je од ватре страдало 500 људи, a у мађарско заробљеништво пало их je свега 18, док je док је по извештају Ерне Киша било 44 заробљеника. Све оно што je после паљевине у току битке остало од кућа у српском делу Неузине, претворено je у пепео (Horvath: ibidem, стр. 394). Мађарски губици су били: погинуо 1, рањено више њих и 15 несталих, пo извештају Ерне Киша мађарском Министарству војске.
Историчар Шандор Силађи у своме делу „Историја мађарске револуције“ 1850 године, дакле непосредно после буне a под надзором аустриске цензуре, пише да је победа код Неузине сматрана сјајном и као таква приказана у парламенту, где je истакнута као пример достојан подражавања. Сам Ерне Киш сматра да je ова битка код Неузине претстављала велики успех, те je о томе поднео посебан извештај парламенту. Најисцрпнији опис битке даје М. Хорват у I том.у, стр. 393, свога горепоменутог дела.
Неузинску битку писац овог чланка je овде опширније приказао, служећи се подацима из мађарских извора. Његов циљ je био да омогући сравњење тих података са подацима из српских извора. Занимљиво je колико се разликују мишљења и описи мађарских историчара у вези са неузинском битком.
Насупрот опису већ поменутих историчара и војсковођа, Ђерђ Граца у своме делу „Историја мађарске борбе за независност у 1848-49 години“ том II, стр. 95, пише овако: „3 августа код Неузине, 5 августа код Сарче и Ернестовца било je мањих али жестоких битака које су се, махом, завршиле поразом устаника“. A у значајном делу „Историја мађарског народа“ у редакцији Шандора Силађија, где je борбу Мађара за независност описао историчар Шандор Марки, нема ни помена о биткама код Неузине и Сарче у месецу августу.
IX зак. чл. из 1848 године укинуо je урбаријални однос, и тиме су за вечита времена збрисани неки терети, као што су кулук и десетак, које су Срби у својству кметова били дужни да плаћају хрватским племићима. Неузински Срби борили су се за личну слободу и независност, те су стога и проливали своју крв. Али, хрватска властела прошла je најгоре. Племићи су били само плодоуживаоци повереног им поседа, којим до 1848 године нису могли слободно располагати. To je била њихова cpeha, јер би иначе већ одавно распарчали своја имања с обзиром на околност да су били веома задужени због неповољних економских прилика и елементарних непогода. Такве елементарне непогоде су биле: епидемија колере из 1836 године и велика суша услед које ништа није родило, те je и стока скапала од глади. Идуће, 1837 године, напротив, услед сталних киша, земља je до те мере била влажна да су сви усеви пропали. Но становништво je најтеже поднело сушну годину 1846, годину глади.
Материјалној пропасти неузинског хрватског племства допринеле су још и политичке борбе и бучно политиканство приликом жупаниских избора 1847 године, у којима je живо учествовало племство позивајући се на своје племићке привилегије, прсећи се и пијанчећи. Становништво je осиромашило и све већма се задуживало, утолико више што je после ослобођења кметова хрватским племићима одједном пала земља на врат за коју није било радника, a они сами, размажени, нису се ни разумевали у обради земље, a нису ни хтели да je обрађују. Време су проводили у теревенкама, услед чега су се, постепено, неизбежно ослободили свога поседа. Истинита je чињеница да када би се хрватски племић обрео у Сечњу, он би стао код прве крчме и своје банчење од неколико дана платио би једним јутром земље, јер ју je имао доста, пa и сувише.
Према скели, у правцу Неузине, на крају села с десне стране, на првом углу, налазила се крчма Јована Хофрата, који je на овај начин стекао 900 јутара од хрватсконеузинских племића који су у његовој крчми теревенчили. Јосиф Марок, у својству хрватсконеузинског бележника купио je око 150 јутара, на којима je 1856 године сазидао салаш. Породица Пробст набавила je у хрватсконеузинском хатару око 3000 јутара помоћу своје трговине у Сечњу која je имала врло велики промет. Али и други, са стране, куповали су веће поседе од неузинских Хрвата.
Услед честих продаја и великог промета у некретнинама, хрватсконеузински хатар распарчао се у ситне парцеле до те мере, да je комасација постала неизбежна, утолико више што се нови поседници нису регрутовали само из Српске и Хрватске Неузине, већ и из свих околних села чији су се становници користили овим повољним приликама за куповину земље. Међу купцима, новим власницнма, било их je из Сечња, Сарче, Јарковца, Ботоша, Маргитице, Самоша; штавише, било их je и из Модоша. |
Комасациони радови почели су 22 марта 1858, са премеравањима настављено je 1880 године, a радови су завршени тек 1908. Овај посао обављали су одређени судија Великобечкеречког судбеног стола Еден Сатмари и земљомер Роберт Петриковић.
Први посао je био премеравање и процена земљишта пo плодности. Образована je једна комисија за процену плодности земљишта и њој je стајао на челу један дипломирани агроном. Чланови комисије су били домаћи људи, земљорадници, предложени од сопственика земљишта.
Власници су ступили у посед земљишта које им je комасација одредила и обрађивали су га још од 1911 године. Ha основу „списка о подели земљишта“ сачињен je катастар, пa je одмах затим отпочео рад на оснивању и убележавању грунтовних уложака. У току тога посла, избио je, 1914, Први светски рат, који je прекинуо даљи рад.
Десет година након завршетка овог рата, 1928 године, настављен je рад на сређивању неузинске грунтовнице. Како je био повређен закон наређењем Среског суда у Јаша Томићу да се настави прекинути рад, после поднетих жалби и разматрања предмета пала je одлука да се са комасационим радовима отпочне изнова. Taj рад je затим обављен, сходно законским прописима.
Ерне Марок
Komentari su zatvoreni.