„STARI“ TAMIŠ

Dopisnica iz Varoši
Kada je Panonsko more oteklo preko Đerdapske klisure u Sinje more, na prostore Banata, a sa snegovitih Karpata, tiho i uporno, poput vrednog paora, probijao se Tamiš, donoseći nam svoju hladnu vodu, mic po mic, usecajući svoje korito kroz banatski les. Ravnica nepregledna, zemlja zagonetna, pa se i Tamiš prilagođavao njoj praveći, stvarajući mnoge meandre. Bilo ih je, verovatno s’ početka, mnogo na ovim našim prostorima, ali je regulacijom korita, zbog stalnih poplava, u vreme carice Marije Terezije ostalo nekolicina nazvanih „Stari“ Tamiš, sa svojim očuvanim ekosistemima i biljnim svetom. Najbliže Varoši je, svakako onaj pored motela, u obliku pravilne potkovice, koji je lepotom svojih obala dugo uspevao da se očuva u svojoj autentičnosti. Zelena ogrlica izatkana od stabala vrba, bresta i jova je uokvirivala njegovu čistu, senovitu vodu. Kasnije su u priobalju posađene topole koje su se visoko vinule u nebo, kao kule stražare da očuvaju sav njegov biodiverzitet, nedirnutu prirodu, oazu mira i spokoja. U bistroj vodi su se praćakale vesele crvenperke i vragolasti cverglani, dobroćudni somovi su lenjo plivali uživajući u zracima zalazećeg sunca, a štuka je, baš u predvečerje i smiraj jesenjeg dana, oštro sekla mirnu vodu u potrazi za omiljenim plenom. U proleće bi celo priobalje kao šareni ćilim bilo prekriveno rumenim bulkama i raznobojnim poljskim cvećem, kraseći korito „Starog“ Tamiša i bio prava meta i izazov za mnogobrojne slikare, fotografe, omiljeno mesto bezbrojnim šetačima, koji su svim svojim čulima hteli da upiju tu krasotu u svoja sećanja pretočeno u mladalačke slike i fotografije, ili kao bajkovita priča mlađim generacijama koje su pridolazile. Ne retko bi čitava odelenja sa svojim nastavnicima odlazila na nastavu u prirodi, gde bi im nastavnik biologije uživo, kraj bistre zelenkaste vode, pokazivao endemske biljke nazivajući ih latinskim i narodskim imenima. Ostala bi i po neka zajednička crno- bela fotografija kao simbol i podsećanje na to prošlo vreme. Osmesi školaraca i danas se mogu videti u foto albumima kao pravi pelceri neprolaznosti. Na obalama su se u jutarnjim i predvečernjim satima mogli videti ćutljivi ribari, zagledani u svoje pampure, bezbrižni i opušteni, a kada bi se na kraju udice, iznenada, zakoprcao zlatno- žuti šaran ili vretenasta deverika, začuo bi se smeh i oduševljenje na uspešnoj pecaroškoj veštini. Tokom dana, za vreme raspusta, u crnim školskim šortsevima bi se rashlađivali u toploj vodi, obgrlivši veliku traktorsku gumu kao glavni vodeni rekvizit. Tu je bila i svojevrsna priprema i trening za male neplivače, kao ozbiljna obuka za mnogo ozbiljniji nastup na velikom Tamišu, koji je zahtevao dobro utrenirane i spretne plivače.

Na desnoj obali su se nalazili voćnjaci, tako da je tokom leta bilo višanja, trešanja, krušaka pa do jabuka i oraha, koje smo jeli sa posebnim uživanjem, onako izgladneli i pocrneli od vrelog banatskog sunca. Posebna atrakcija je bila zimi, kada niske temperature zalede vodu, i izmame i decu i odrasle na klizanje. Bilo je tu i sanki i ručno rađenih čorkulja i starih vojničkih bakandži sa metalnim velikim blokejama, raznovrsnost u opremi, ali je bilo i onih odraslih sa pravim sličugama, kupljenim u velikom Gradu ili donetim iz carske Rusije. Stariji varošani se sećaju ruskih porodica, koje su se posle Oktobarske revolucije nastanile u našoj Varoši, a među njima i bračni par Hotomski, ljubitelji pecanja, šetnje a zimi obaveznog klizanja i to onako znalački, virtuozno sa puno umetničkih elemenata koji su plenili prisutne klizače, navodeći ih da i sami pokušaju i još više uživaju u ovoj nesvakidašnjim zimskoj čaroliji. Bilo je još “ Starih“ Tamiša nizvodno od „Minje“, koji su prosto bili neprohodni, poput prašume, čiju su lepotu otkrivali samo oni najhrabriji i najuporniji, jer se moglo lako zalutati u gustom šipražju. Tu su bila bogata staništa divljih svinja, divljih pataka i srneće divljači. Mogli su se videti pravi kapitalci sa ogromnim, pretećim kljovama ili razgranatim rogovima, koji su prosto mamili ovdašnje lovce, predstavljajući im pravi izazov. I sve je bujalo i raslo pod ovim nebeskim svodom takmičeći se u svojoj nedirnutoj lepoti i raskoši boja, uz pesmu cvrčaka i vilinskih konjića, koji su baš, kao na paradi izvodili svoje neuhvatljive letove, praćeni nečujnim letom mnogobrojnih leptirića. Narastajuća civilizacija, pored onih dobrih, donela je i sijaset ružnih stvari i navika, i jedna lepa priča sa početka, počela je da tamni, vrbe su pevale neke tužne, setne pesme, voda se zamutila od otpadnih voda iz septičkih jama, ustava preko koje se ulivala sveža voda iz Jera i napajala bezbrojni biljni i životinjski svet je blokirana, i sve je vrtoglavom brzinom počelo da gubi svoju vrednost i smisao, sve se obesmislilo. Mulj se brzo taložio, plastična ambalaža, kese i ostalo smeće, kao slika ljudskog nemara i bahatosti je brzo menjala strukturu i izgled pejzaža, na opštu sramotu svih varošana.Umesto biserne, voda je postala siva, lepljiva, ribe su odigrale svoj poslednji, samrtni ples, trska i ševar su neumoljivo osvajali priobalje i vodu, nestala je i ona predivna, očaravajuća cvetna arhitektura poljskog cveća, vrbe su sve postale žalosne, a jasika je kroz jesenju košavu tiho treperila tužnim notama, kao zraci zalazećeg sunca tonući u pomračinu. Slavuji i sada bruje kao da opominju sve nas, brižnim pojanjem, da se trgnemo, da pogledamo oko sebe i sačuvamo ovu lepotu, što nam je priroda nesebično podarila, da je prizovemo sebi i uživamo u njoj, koliko god da joj damo vratiće nam stostruko. Možda, neki novi klinci, zagledajući se u prašnjave crno-bele fotografije požele da ožive vreme ono, i lepotu koja ga je činila i krepila, da osete miris bistre vode, da po prvi put zaplivaju, mašući ručicama da pozdrave sav onaj biljni i životinjski svet, o kome su toliko slušali od baka i deka, ili su videli na Acinim fotografijama toga vremena, zaintrigirani time, da potraže gnezda kumrija i da sa tim malim ptićima polete u neko novo, lepše vreme. Opet je proleće, sve se budi i otima, a tako se i meni otimaju misli o „Starom“ Tamišu moga detinjstva, detinjstva svih nas, na bistru vodu, šarenilo cveća, šum jasike nošen banatskom košavom u majsko predvečerje, i kao da nas opominje, i šapuće nam o vremenu onom … na ono naše … što nekad bejaše …