LIKER SA UKUSOM BARUTA

1 6.611

Dopisnica iz Varoši
U vreme ono, između dva velika Svetska rata, kada bi gosti dolazili u našu Varoš, obavezno bi odsedali u našem prelepom hotelu, gde bi ih uspavljivali ćuk i sova a ujutru budili raspevani vrapci i gugutke svojim umilnim pojanjem iz obližnjeg parka, svežina jutra, miris tek rascvetalih lipa ili bagrema bi im ispunjavao sobe a oni bi se budili sa blagim osmehom na licu, zadovoljni, odmorni i krepki. Silaskom u restoran hotela susretali bi konobare u belim, kao sneg bluzama, sa zaglađenom frizurom, strogo štucovanim brčićima i poslovičnim osmehom na licu. Poželevši im dobrodošlicu u našu Varoš i pružajući im aperitiv kartu, sa puno poslovnosti i ljubaznosti bi se obratili novopridošlim gostima uobičajenom rečenicom: „Pogledajte aperitiv kartu, ali pošto ste prvi put u našem hotelu i Varoši mi vam preporučujemo neki iz velikog izbora domaćih likera koje ovde u našoj Varoši proizvodimo …“ Eh, dragi moji, samo da vas starije podsetim, a mlađima dočaram ono vreme, kada je industrijalac gospodin Keserling, putujući po Evropi za tehnološkim novitetima, odlučio da napravi fabriku likera i alkoholnih pića u našoj Varoši, preko puta „Malingerove kafane“, na mestu nekadašnjeg „Remonta“. Da bila je to, za ono vreme velelepna građevina, izgrađena po svim standardima sa dubokim podrumima, proizvodnim halama, magacinima i skladištima gde su pića odležavala do konačne isporuke. Recepti su bili uglavnom „Badelovi“, mada je bilo i domaćih, originalnih likera mnogo vrsta i to je bio prioritet naše fabrike, što bi se reklo robna marka, po kome je fabrika bila prepoznatljiva u širim okvirima ondašnjeg tržišta. Na mnogim banketima, proslavama, balovima i zabavama druge vrste, uglavnom su dame konzumirale ovaj čarobni napitak gustirajući ga i uživajući u njemu. Flaše i etikete su bile neobičnog dizajna i za svaku vrstu likera je bila originalna i prepoznatljiva, kako po svom izbalansiranom ukusu, tako i po pakovanju. Vrlo brzo, po otvaranju fabrike stizale su porudžbine iz velikih centara, tako da su se Keserlingovi likeri nalazili u vinskim kartama kako Beograda, Temišvara, Pešte pa do Beča i svi su hvalili, rado pili i uživali u njegovom specifičnom ukusu. Pored našeg hotela bilo ga je u skoro svim našim kafanama i pored dama pili su ga bogami i gospoda, pogotovo ona mlađa koja su brzo prihvatala evropske trendove kako u oblačenju, tako i u konzumiranju pića i kulturnim manirima. A bilo je u to vreme i lekara, apotekara, bankara i sreskih činovnika, bogatih veleposednika koji su i mogli a i želeli da prate ritam modernog življenja koji je ispunjavao i našu Varoš. Ceo taj kvart je odisao i mirisao na ove čarobne špecije a taj sladunjav miris je banatska košava rasprostirala diljem Banata do Bečkereka i Temišvara. Gospoda u lakiranim, svečanim fijakerima, sa livrejisanim, paradnim fijakeristima su ne retko, osobito u svečarskim danima, dolazila na zabave i balove u naš hotel, zakrčivši malu ulicu i prostor između dve trafike, da se razvesele, naigraju i nadasve uživaju u aromi domaćih likera putujući u našu Varoš i po nekoliko sati. Naše dame su onako, ispod oka merkale pridošle gošće iz drugih većih gradova i pažljivo „snimale“ njihove šešire i i raskošne toalete, da bi varoškim krojačicama naručivale takve, ili slične, a trgovcima su odmah upućivale narudžbine za šeširima, šalovima, ešarpama, kako bi već na sledećem balu mogle da se pojave u novom, modernijem ruhu. Jedno lepo, prosto nestvarno vreme, vreme i rada i uživanja, vreme saborovanja, razgovora i druženja, vreme mira i samozadovoljstva nažalost je oteklo, baš kao i nabujale vode Tamiša, nepovratno … Potmula huka topova iz daljine neumoljivo se približavala i našoj Varoši donoseći strah, nesigurnost i smrt. Nestalo je osmeha na licu varošana, hiljadu pitanja je ostajalo bez odgovora, ljudi su se povukli u sebe i svoje domove, sve se svodilo na minimum rada i bitisanja a ukus likera je postao gorak i opor, ni nalik onomadnjem. Fabrika je životarila, zalihe su se gomilale a gazda Keserling je „lomio“ prste slušajući vesti sa evropskih frontova, isčekujući kraj jednog ljudskog besmisla i patnji. A onda su septembarski dani naslućivali i kraj, rasplet ove neprirodne drame, nemačko stanovništvo je užurbano napuštalo Varoš, bežeći ni sami ne znajući zašto i od čega. Stigla je nova vojska, postavljena je nova uprava, započinjalo je nešto sasvim novo. Novopridošla vojska, kao i svaka vojska, ušla je u skladište fabrike, otvarala burad sa pićem i žestoko se prihvatila konzumiranja likera i konjaka, ko iz čaša, ko iz šlema, čizme, iz čega se stizalo i tako danima, dajući oduška sebi, pokušavajući da bar na kratko zaborave sve strahote tog besmislenog rata, smrti i stradanja najbližih, da potisnu svakodnevne strahove koji su ih davili i gušili, žal za ostavljenim stepama, familijom, rekama, razorenim domovima … Posle kratkog predaha moralo se dalje, da se završi ta ratna storija. Vojska omamljena, opuštena i premorena od mnogobrojnih bitaka i stradanja, samo je tupo gledala ne hajući za komande oficira za pokret. I tako u toj gunguli nehatom je došlo do eksplozije jedne kišovite i vetrovite noći, ratnih dana oktobra, crveni zmaj se visoko podigao ka nebu, cela Varoš je bila obasjana kao da se razdanilo. Svi su bili u šoku i vojnici i meštani gledajući kako se fabrika polako urušava a vatra guta poslednje zidove, sve pretvarajući u zgarište. Hiljade varnica koje su se pele u nebo, kao da su bile hiljade prolivenih suza, koje su gasile kišne kapi tešeći ih da je tako moralo biti i da svaki početak ima i svoj kraj. Sa prvim zracima sunca, posle vetrovite noći su se pojavile ruševine fabrike, ponosa Varošice, žalosni pogledi varošana koji su se okupili kao na parastosu, nekoliko varoških pijanaca koji su razgrtali pepeo u potrazi za možda nekom preostalom flašom. To je bleda slika narednog oktobarskog dana, jedne ratne jeseni i posle čega više ništa neće biti isto, neće više biti fabrike likera, na koju su svi bili ponosni, jer su njeni destilati bili prisutni uvek i svuda i na slavama i na raznim feštama, parastosima, njima je život i počinjao i završavao se, kada se obeležava rođenje ili ispija za pokoj usnule duše … Svake jeseni kada liju oktobarske kiše, meni se čini i dan danas da su to suze za nekim lepim vremenima, ljudima i događajima kada smo bili bliski, kada smo bili svoji, kada smo od života tražili ono najbolje, ono najvrednije, kada smo znali i da vredno radimo a bogami i da se valjano veselimo i na balovima, svadbama, slavama … Sve nas je povezivala ta kapljica iz Keserlingove fabrike likera, da nas oraspoloži, oplemeni, zagreje dušu, pruži nadu, nadu u neko novo, bolje sutra. Kao što jesenja magla u suton, tiho prepokriva Varoš i čini je jedva vidljivom i iz koje štrči samo toranj crkve ustremljen ka nebu, tako i zaborav, kao nešto neumitno prepokriva i sećanja na ljude, vreme i događaje. Budimo i mi kao taj toranj što stremi ka pamćenju i nezaboravu, da kroz priče oživimo i nedamo da sve zgasne i nestane, nego da se prenosi i večito živi. To nam je i obaveza a i potvrda da i mi nećemo biti zaboravljeni u ovom čudnom svetu, brodu sa zaboravljenim kormilarom, pomozimo kormilaru da uđe u naša srca i misli i da zajedno isplovio u mirne vode, da nas zapljuskuju blagi talasi, pevušeći nam tiho na uho, kao uspavanku pod pratnjom Pajicinih tamburaša „Tiho noći …“ oslušnite dragi varošani kako bruji nezaborav na ono naše … što nekad bejaše …

Dobijte obaveštenja u realnom vremenu odmah nakon objavljivanja nove vesti.

Možda vam se sviđa i
  1. Sabo Jozi komentariše

    https://opacplus.bsb-muenchen.de/Vta2/bsb11165992/bsb:BV020427295?page=4
    Za one koji znaju svapski nemacki 🙂 Istorija Jase

Ostavi komentar

Vaša email adresa neće nigde biti prikazana

For security, use of Google's reCAPTCHA service is required which is subject to the Google Privacy Policy and Terms of Use.

I agree to these terms.