MIRIS LIPA

0 1.811

Dopisnica iz Varoši
Jun , ili lipanj je uvek prinosio rajske mirise lipa, u čijim krošnjama, slavuj opijen nektarom, po vascelu noć šalje svoje heruvimske melodije od romansi do elegije. U Varoši je bilo zasađeno bezbroj lipa na gotovo svim značajnijim lokacijama. U krugu bolnice, da ocvalim i bledim štićenicima vrati bar na tren radost življenja, u porti stare Pravoslavne crkve, čiji toranj nadvisuje njihove krošnje, parku, oko Katedrale, duž celog korzoa, a nisu zaboravljeni ni upokojeni. Naime, diljem grobljanske staze su nekada davno zasađene lipe, u čijim krošnjama su i anđeli pevušili, tešeći duše usnulih.
Kao Sveto Trojstvo, u porti Pravoslavnog hrama su se visoko uzdigle tri ogromne lipe, one „crne“, koje cvetaju kasnije, i imaju jači, opijajući miris, koji se širio diljem usnule Varoši, uspavljujući vesele varošane. Tu, pored porte bi se smestio i veliki ringišpil čuvenog, uvek nasmejanog, Žvaneta, koji je puštao do kasno u noć, lepršavu, čarobnu muziku, ispunjavajući sva čula, kako mladeži, tako i onih starijih.
Ringišpil se vrteo svake večeri, oni najhrabriji varoški mangupi su bacali visoko svoje rascvrkutane partnerke, dok su im se mladi divili, nestrpnjivi da što pre odrastu. Tik uz ringišpil, ali na bezbednoj udaljenosti, se udobno smeštao majstor Joška Keresteš sa svojim nezaboravnim kretošem, krompir-šećerom i onim neodoljivim liciderskim srcima, koja su prosto mamila varoške lepotice. Tu su započinjale i prve ljubavi, prvi poljupci, prve ljubomore i nesanice, koje raspaljuju mirisi tek procvalih lipa. Bože, da li je to bio Raj? Možda samo jedno bosonogo, zatravljeno detinjstvo opijeno i očarano nektarom starih lipa…
Miris lipa nas je pratio svuda, i kada smo u njihovim senkama igrali klikera, ili menjali sličice fudbalera, ili zaneseni i začarani spomiljali devojčice, one iz drugih razreda, zamuckujući im imena u tom parčetu noći, poveravajući svevidećim zvezdama svoje prve nemire i tajne. Bože, koliko stida je bilo u svima nama, koliko znatiželje, očekivanja…
Kako smo odrastali tako smo i lokacije menjali mi, odrastajući. Preko ringišpila, bioskopa, varoškog parka do bivšeg kaštela porodice Fuderer, sada „motela“. E, tu smo već bili stariji, maturanti, studenti, svršene zanatlije ( u Varoši je bila čuvena srednja škola zanatlijskih usmerenja, metalaca i nemetalaca), mi, sa već stečenim epitetom „varoški momci“. Samo smo sledili mirise lipa. Elem, tu na „motelu“ su bile baš ogromne, čije su krošnje dodirivale večito neozbiljne i prevrtljive oblake, baš kao i naše detinjstvo, koji su se u trenu menjali, upravo kao i mi…
Taj nekadašnji Kaštel, kao da se iskrao od varoške vreve i sakrio ispod starovremenih krošnji, ljubomorno čuvajući svoje tajne. Otkrivao ih je nesvesno u svojim akordima raspevani orkestar tamburaša uz čije smo ćemane, bas, tambure i promukli glas Turdeta odrastali i dočekivali jutra, praćeni opet mirisom tajnovitih lipa, uznemirujući sovu koja se pripremala za dnevni san…
LIPE opet cvatu, lipanj prolazi, ostaje sećanje i miris u vazduhu, a jutarnji povetarac mi kao eho vraća zagubljeno detinjstvo i šapuće o nekom, meni dragom vremenu, koje je prohujalo zauvek …
Ono naše, što nekad bejaše …

Dobijte obaveštenja u realnom vremenu odmah nakon objavljivanja nove vesti.

Možda vam se sviđa i

Ostavi komentar

Vaša email adresa neće nigde biti prikazana