NA VRATIMA INTERNATA

Dopisnica iz Varoši
Sa prvim opalim septembarskim lišćem zna se, počinje nova školska godina i priliv desetina i desetina mladića i devojaka u našu Varoš, na svoje stručno usavršavanje. Naime, posle rata, radi obezbeđivanja novih, preko neophodnih kadrova, metalaca i nemetalaca, Ministarstvo zaduženo za školstvo, donelo je odluku da se u Srezu Jašatomićkom formira trogodišnja Škola Učenika u Privredi ili skraćeno ŠUP. Škola se najpre nalazila preko puta Zadruge, a kasnije, rasformiranjem Sreza, škola se premestila u mnogo povoljnije prostorije Sreza. Tu su zanate izučavali učenici metalske i nemetalske struke raznih profila. Od metalske struke najzastupljeniji su bili automehaničari, bravari, strugari, a od nemetalske struke frizeri, stolari, mesari, pekari… i čitava Varoš je bila preplavljena tom mladošću i lepotom, tom ogromnom energijom koja se slila od svakud u našu Varoš i oplemenila je i obogatila, donoseći sa sobom bogatstvo i lepotu svoga kraja. U našoj Varoši postojao je i internat za stanovanje, za decu koja su bila iz unutrašnjosti i nisu bili železnicom ili autobusom povezani sa školom, odnosno nisu mogli u određeno vreme doći na nastavu, ili praksu, ili posle školskih ili praktičnih aktivnosti otići svojim domovima. Internat se nalazio odmah pored škole, velika, lepa zgrada koja se sastojala od soba za đake, đačke kuhinje i trpezarije, u kojoj su đaci obedovali. Sobe su bile uglavnom višekrevetne, okrečene u belo sa čistom posteljinom, prozračne i uredne. Naročito se pazilo o održavanju reda i pravilu ponašanja učenika, kućni red. Uvek je neko od vaspitača bio dežuran i domci su mogli u svako doba da im se obrate za pomoć ili bilo kakav savet. Normalno, bivalo je i đačkih smicalica i nestašluka razne vrste, karakteristično za sve generacije đaka, bežanja od popodnevnog učenja, odlazak na zabranjene večernje bioskopske ili pozorišne predstave i niz drugih nestašluka. Internat je imao i dva ulaza, onaj glavni u ulici JNA, i onaj drugi, koji se koristio za snabdevanje kuhinje i ekonomata, iz Tesline ulice, i bio je manje vidljiv, kada bi domci „brisali“ na igralište FK „Radnički“ ili na Tamiš. Škola je kadrovski bila dobro utemeljena, a i program je bio tako dobro postavljen, škola – praksa, tako da su za tri godine školovanja đaci sticali solidno znanje, da su mogli odmah da se uključe u sistem rada u preduzećima u kojima su se zapošljavali. Prolazeći Teslinom ulicom osećao se miris bele kafe „divke“, krofni, tek ispečenih pogačica, kao i mirisi raznih jela koje su kuvarice vredno spremale internaćanima, kako su ih varošani nazivali. Posebno svečan je bio nedeljni ručak koji su domci obožavali, jer ih je podsećao na rodni dom i svoje ukućane, na bakinu ili maminu kuhinju. Tada je naša Varoš bila puna mladeži, puna lepih devojaka i mladića, pa se korzo prosto blistao od osmeha i lepote varoške mladosti. Svake jeseni su se na korzou pojavljivala nova lica i po ko zna koji put bi se rasplamsavala ljubav ta iskrena, nežna, pitoma koja pleni i razgaljuje srca zaljubljenih. Pored onih zaljubljenih, bilo je i onih ljubomornih, pogotovo ako je neki od internaćana bio u „vezi“ sa devojkom varošankom, i eto odmah bi se stvorili uslovi za sitne čarke a bogami nekada bi se to rešavalo posle korzoa ili bioskopske predstave u parku ili iza Katoličke Crkve, da mladići dokažu svoju snagu i odbrane svoju ljubav. Baš kao mladi jeleni uporno bi se borili, zaslepljeni ljubavlju u tim dvobojima ne posustajući u nameri da se izbore za svoju simpatiju i njenu naklonost. No opet, kao posle olujnog vetra, sve bi se primirilo i od ljutih rivala postajali bi najbolji drugari, spremni da dele i dobro i zlo i da štite jedan drugoga. Mlade, lepe i nagizdane šiparice su često obletale oko internata vrebajući priliku da ugledaju svoju simpatiju i uspostave prvi kontakt a i mladići su uzvirivali iz dvorišta ili kroz prozore deleći im komplimente i onako stidljivo prilazili radi upoznavanja. Zimske čarolije nisu ni ovde izostajale, sa prvim snegom, ulice oko škole i internata bi postajale poprište grudvanja, vike i cike na sve strane, ispisivanje dragih imena u snegu, slale se čestitke, igranke za Novu godinu, jedan lep suživot koji se ne retko završavao i brakom. Odlaskom, sa diplomom o završenom zanatu, vodili bi sa sobom i svoje izabranice, tako da je to bilo dvostruko veselje i radost, učvršćivala bi se prijateljstva ona neraskidiva i trajna. A bilo je i obrnutih situacija, pa bi mnoga lepotica iz škole, iz drugog sela, ostajala u Varoši i tu započinjala novi život sa svojim izabranikom. I tako sve u ciklusima jesen- leto, do one jeseni, kada je uvedeno desetogodišnje osnovno školovanje i u tom tumbanju i lomu obrazovnog sistema, naša Varoš je ostala bez svoje srednje škole ŠUP-a. Zamrla je graja školaraca, internat je ostao pust i napušten, prazan, bez dečije graje i radosti, mirisa tople, bele kafe, vrućih, tek ispečenih pogačica … i sve to je otišlo netragom za mladićima i devojkama nekim odocnelim vozom i raširio se nad banatskom ravnicom, preselivši se u uspomene, tako drage i daleke. Uveo je od tuge i plavi jorgovan, koji je tako snažno mirisao u majskim noćima, odisao ljubavlju i čežnjom, koji je dočekao i ispratio tolike mladosti, mrak u internatskim sobama, neki neprirodni mir, nesvojstven njenim dojučerašnjim korisnicima, koji i sada nose u duši jednu Varoš, jednu školu, gde su odrastali i sazrevali u ozbiljne majstore, jedan internat u kome su sanjali najlepše snove, onako kako to samo mladost zna i oseća, vreme suša i kiša, rascvetalog proleća, blistavilo napadalog snega, korzoa prekrivenog požutelim lišćem, klupe u parku, prvog poljupca i neprospavane noći i mnoštvo tajni, sve zaogrnuto ranom banatskom maglom, u neprolaznost, u vreme koje i sada traje, u sedim bradama i sedim viticama, koje i sada bojažljivo izviruje kao mala plašljiva rovčica, izlazeći da udahne svež vazduh i ugrabi poneki sunčev zrak, tako i sada internaćani raspliću klupko sećanja na svoj internat, svoje sretno detinjstvo, prve ljubavi, prve tuge i radosti … Sklopio se još jedan mozaik, dragi moji varošani, izmenjen i prepravljen, siromašniji danas nego juče, ispali su neki dragi kamenčići odlutavši za navek, a nama je u sećanju ostalo jedno interesantno, lepršavo, sada prosto nestvarno vreme i da se sa radošću sećamo na ono naše … što nekad bejaše …