NEDOZRELA LJUBAV …

Dopisnica iz Varoši
„I ako imam dar proroštva i znam sve tajne i sva znanja, i ako imam svu veru da i gore premeštam, a ljubavi nemam, ništa sam …“ (Sv.Apostol Pavle)
A počelo je zapravo sve jedne maglovite jeseni u našoj Varoši koja se oporavljala, kao i druge, od posledica Velikog rata. Još krajem pretprošlog veka u našoj Varoši, na samom njenom obodu, tu uz prugu što prolazi za Temišvar, izgrađena je velelepna bolnica sa tri paviljona, od kojih jedan spratni, apartmanskog tipa, zgradom za lekare i bolničko osoblje, kuhinjom i trpezarijom i ostalim prostorijama koje su neophodne za rad i život. Još osamdesetih godina devetnaestog stoleća, vodeći austro- ugarski lekari i učenjaci tražili su pogodnu lokaciju za izgradnju bolnice, gde bi zahvaljujući prirodnim uslovima, blizinom saobraćajnica, stručnim kadrom unapredili i podigli na viši nivo zdravstvenu zaštitu stanovnika. Kao posledica čestih ratovanja, stresa i nedovoljno higijenskih uslova i siromaštva javljala se kao posledica veliki broj umobolnih i zaraženim opakom TBC bolešću (tuberkulozom), koja je kosila na hiljade života i koja je bila teško izlečiva. Zahvaljujući, pronalasku doktora i naučnika, Luja Pastera, pronalaskom penicilina, poboljšali su se i uslovi borbe protiv ove opake bolesti. Blizina Karpata i sudaranje vazdušnih struja iznad naše Varoši koje je delovalo umirujuće i pozitivno na obolele, doprinela je početkom devedesetih godina minulog veka izgradnji savremene bolnice sa pratećim sadržajima. Ogromni bolnički zid je delio obolele od meštana i pružao im intimu i zaštitu od pogleda znatiželjnih, znajući o kakvoj opakoj bolesti je reč. Veliki i prostran bolnički park je bio zasađen lipama, kestenovima, borom, javorom i bagremom čija hladovina i miris je prosto opijala bolesnike i uz pirkanje blagodatnog vetra, ukrštanja vazdušnih struja, isceljujuće je delovao na pacijente, produžavajući im život. Dodatno poboljšanje, zapisivali su bolnički hroničari, je doprinosila i šetnja pored Tamiša, tako da su oni najuporniji šetači živeli duže od ostalih i lakše podnosili svoje bolovanje. Ubrzo se pročulo za dobre rezultate u varoškoj bolnici, tako da je bila prepuna pacijenata i iz daljih sredina, tražio se krevet više, što je uz već afirmisane lekare i osoblje ulivalo dodatnu nadu za spas i ozdravljenje. Varoš, sa svoja izričita četiri godišnja doba bila je primamljiva, kako u proleće, tako i s’ jeseni, kada bi se bolesnički park presijavao u stotine boja, od bledo- žute do purpurno ružičaste. Jednog, takvog oktobarskog dana, na stanicu u Varoši sišao je visok, plećat mladić, crnomanjast bledog lica i usahlih očiju. Kratko se osvrnuo oko sebe i uzevši drveni, vojnički kofer krenuo put bolnice, tražeći spas. Zvao se Obren, gorštačkog porekla, negde sa severa Banata gde mu je majka dobila kolonizaciju, posle Velikog rata. Otac, braća i sestre su mu preminuli od „jeftike“, kako se tada govorilo, u kazamatu u Aradu, u Rumuniji kao zatočenici, dovedeni izdaleka, tamo negde sa izvorišta plahovite i zelene Neretve. Nezdravi i nehumani uslovi u logoru, loša hrana i neljudski odnos Austrougarske vlasti su iscrpljivali zatočenike koji su bili podložni raznim infekcijama a pogotovo TBC, koji je tada harao. Majka Cvijeta brižna i uplakana, čuvši za našu bolnicu i uz pomoć komšija i rođaka uspela je da ga pošalje na lečenje, ne bi li joj bar on ostao u životu. Obren je sa snažnom, urođenom voljom za opstanak, opasan majčinskom ljubavlju, započeo borbu sa bolešću a za život. Često sam i zamišljen, na klupi ispod ogromnog kestena, očiju uprtih tamo negde u daljinu, budan sanjao svoje najmilije, šum Neretve i kliktaj sokola, pesmu momaka i devojaka kada se vraćaju sa sijela i sve to duboko preživljavao, sada sam, bolestan, sa dubokim ranama u duši. Tako je provodio dane, sve dok jednog prelepog majskog dana, kada su lipe najmirisnije mirisale a ptičice pevale odu proleću, negde u smiraj dana, na stazi ugledao vitku, plavooku i plavokosu devojku kako lagano, nogu pred nogu, šeta pogledujući u nestalne oblake što se kovitlaju nebom. U toj igri oblaka, svetlosti i senki, primetila je visokog, neobičnog mladića koji je polako ustao i zagledivao je sa nekom prikrivenom radošću. Za tren se povratila iz sanjarenja i začula kao daleki odjek reči „Ja sam, Obren …“. Pogledala ga je svojim usplahirenim očima, pomalo zbunjena, više iznenađena i tiho prošaptala sa jakim ruskim akcentom „A ja sam Oksana …“. Bila je kćerka, kako mu je kazala, generalštabnog pukovnika ruske carske vojske i došli su odnekud sa obala moćnog Dona, tu u Belu Crkvu. Razbolela se posle burnih seljakanja i putešestvija i otac ju je pre nekoliko dana doveo u bolnicu, nadajući se da će se tu izlečiti. Neka iskra koja je tada zaiskrila pretvorila se u plamičak koji je grejao i obasjavao ovo dvoje mladih nudeći im utehu i nadu da života još ima, da vredi živeti. Započeli su duge šetnje pored Tamiša, pričama upoznavajući jedno drugo. Pričala mu je o prelepim stepama, plahovitom Donu o brezama koje su prepokrivale okolne brežuljke, o velikom letnjikovcu sa stotinama ruža koje je ona marljivo plevila i zalivala i čiji miris i sada nosi u svojoj ranjenoj duši, čeznući za svojom rođinom. On joj je sa istim žarom i ushićenjem pričao o svojoj Hercegovini, mirisu tek pokošene trave, o predivnom planinskom cveću, zvuku gusala, veseloj dečijoj igri i kupanju u bistroj, hladnjikavoj Neretvi. Ubrzo su postali miljenici ne samo bolničkog osoblja nego i cele Varoši. LJubav se širila i rasla kao mlada trska, bolest kao da je bila gotovo izlečena, sa ushićenjem su pravili planove za budućnost, sretni i zaljubljeni. Čitav svet je bio pred njima, njihovim željama i nadanjima. Pukovnik Orlov se preselio u Petrovgrad da bi bio bliže svojoj mezimici i radovao se unapred ozdravljenju svoje Oksane, i tajno u duši bio zadovoljan što je Oksana našla dobrog momka, čija je ljubav lečila i činila njegovu ćerku tako sretnom i zadovoljnom. Već je video sebe kako na krilu njiše svoje unučiće koji mu vraćaju snagu i veru i leče od tuge što je ostala uvijena večito u kori breze da počiva na obalama uzburkanog Dona. Negde, početkom zime, sa prvim snežnim pahuljama, stiglo je Obrenu pismo kome se uvek radovao, a koje ga je sada rastužilo, dovodeći ga do očaja. Naime, rođaci su mu javili da mu je majka iznenada preminula, ophrvana teškim životom sa puno bola i gubitaka, baš uoči njihove Krsne Slave, Sv. Nikolaja i konačno smirila svoju napaćenu dušu, imajući toliko snage da ih zamoli staračkim glasom: „Nemojte ništa javljati Obrenu … Samo nek’ mi je on živ …“ Obren se smračio u licu, tužan i skrhan bolom, počeo da kopni i samo ga je još u životu održavala bezgranična ljubav Oksane. Svi su saučestvovali u njegovom bolu i patnji iskreno i sa tugom. Jak stres je učinio svoje, bolest se naglo pogoršala, Oksana je prolila hiljade suza, umivajući mu bledo lice, sluteći, a opet ne verujući u ono najgore. Pukovnik je ponudio svu pomoć mladom gorštaku da mu zameni velik gubitak, Oksana se borila svom snagom, tešila ga svojom ogromnom ljubavlju, ne bi li mu olakšala boli i u toj prevelikoj pažnji i nesebičnoj pomoći i sama počela da posustaje i polako gubi snagu a oči veselost i vedrinu. Uz dopuštenje upravnika bolnice, koji je znao konačan ishod, dozvoljeno im je da budu zajedno u apartmanu spratne zgrade, sa čijeg prozora su još jedino mogli da vide život što teče. Tešili su jedno drugo moleći istoga Boga da im ublaži muke i sačuva do kraja njihovu ljubav, još nedozrelu, još željni života i radosti. Svo osoblje im je ukazivalo punu pažnju i požrtvovanost kao prema najrođenijima. A onda, u jedno hladno martovsko predvečerje, sa prvim danima proleća, kada se sva priroda budi i buja, sa poslednjim zracima zalazećeg sunca, koje se polako gasilo na zapadu, ugasio se i život Obrena, a onda poljubivši mu poslednji put hladno, bledo čelo, sa poslednjim trzajem izmoždenog tela, poletela je i Oksanina duša put neba prateći kao i u životu Obrena. Ugasio se njihov mlađani život, ugasila se jedna iskonska, prevečna ljubav, još NEDOZRELA, još nespremna da ode a da ostane još nedorečenih reči, uzdaha, poljubaca i ono nedočekano sutra … Pukovnik ih je sa ogromnom žalošću i pijetetom sahranio u Petrovgradu, na groblju gde je danas autobuska stanica. Na spomeniku su bile povezane dve alke i struk nedozrelog žita, kao simbol neraskidive ljubavi i žal za prerano požnjevenim životom. Mnogi posetioci groblja, znajući za ovu ljubav, stalno su donosili sveže cveće i ostavljali pisamca sa puno ljubavi i molitvi, da se ne zaboravi jedna ugasla mladost, prekinuta na pola puta odšetavši u večnost. Dve nežne grlice su sa prvim zalaskom sunca sletale na spomenik, kao dve mile duše ovaploćene u biblijskim pričama. Izgradnjom nove autobuske stanice groblje je premešteno na drugu lokaciju i tu se gubi svaki trag o Obrenu i Oksani. Sada još samo šumovita Neretva i tihi Don šapuću mladima o jednoj jakoj, nedozreloj ljubavi, ljubavi koja je nadrasla svoj nezaborav, otplovila put nebeskih visina „tamo gde pravednici počivaju, odakle odbeže svaka muka, žalost i uzdisanje …“ Ostala je i bolnica, na žalost svojih varošana napuštena i predata zubu vremena da je polako krčmi, kao nasleđenu dedovinu za koje potomci ne pokazuj nikakav interes i koja se tiho obrušava noseći u zaborav desetine i stotine ovakvih priča koje će ostati nenapisane a koje su živi svedok da se tu borilo za život svom snagom, bez uzmicanja, da su tu živeli veoma hrabri ljudi sa njihovim sudbinama i snovima, koji su se radovali svakom novom danu kao najvećoj nagradi što život daje. Kao da je poslednji voz nepovratno za sobom odvezao uz poslednji zvižduk opraštanja i ovo nekada prelepo zdanje u kome je trajala stalna borba za život. Još samo huk plašljivih sova opominje prolaznike da se okrenu i da se bar na trenutak podsete … na ono naše … što nekad bejaše…