OD KAFANE … DO KAFANE

Dopisnica iz Varoši
Sipi neka dosadna jesenja kiša budibogsnama, kao da je monsunska, ne čuju se ni ptice, ni lavež pasa, sve nekako pospano i umrtvljeno ko senica na sarčanskom putu, dremljivi varošani se zavukli u kuće i študiraju o belosvetskim problemima, besomučno guglajući po internetu … Kafane zatvorene, a ionako ih nema puno, a i kad rade poluprazne su … više liče na muzej ili ruiniranu bioskopsku salu, pod čijom strehom još samo vrapci savijaju gnezda. U svojoj bližoj i daljoj prošlosti, Varoš je bila poznata i po kafanama i bircuzima, uz postojeći motel i već pominjani čuveni hotel u centru Varoši, s’ kim je na broju bilo, kažu naši stariji sugrađani dvadeset i jedna. Ej, gospodo varošani, da li možete da zamislite kakva je to Varoš bila? Pa uz to, kao i svaka veća Varoš, imala je i dva salona za zabavu, sa crvenim fenjerima, u koje se krišom ulazilo i koje kako izlazilo. Bilo je kafana čuvenih, napomenuću samo poneku „Kod Mrkšića“, „Bela lađa“, „Kod Malingera“, „Kod Bogojevića“, „Kod Trajkovića“ i jednu od onih, „Kod tri guza“… U pomenutim ugostiteljskim objektima su se okupljala gospoda i paori, zanatlije i činovnici, trgovci i boemi …Kafane, mesta za susrete, razgovore, razbibrigu, kartanje, kuglanje i bilijar. Pilo se i bekrijalo i na veresiju i za novac i u naturi, pa izvolite dragi gosti, mi smo tu da vas razonodimo, na usluzi. Za ovakvih dana paori su se sakupljali u bircuzu i psovali loše vreme, marvu što ne mogu da prodaju, poreze i sve ostalo što im je zagorčavalo težak paorski život. Ali, kada letina rodi, ovrše se pšenica i obere kukuruz, napune kotarke i ambari, onda i paor pobesni, pa su tu i tamburaši „teraju kera“ uz bećarce i rujno vino. Sose bi se jedile i slale decu da zovu babu da ide kući … ali oni ne mare, pa red je malo i za svoju napaćenu dušu. Zanatlije, ozbiljni ljudi, ljudi od struke, papudžije i obućari, kovači i kolari, stolari, pekari, mesari, krojači, sarači, bombondžije i kolačari, imali su svoju kafanu gde su na miru razgovarali, pričajući o novinama iz Beča i Budima, o novim modelima i krojevima, o vašarima i balovima, koje su održavali u zimskim noćima, a posle Božića, u velelepnom hotelu, ukrasu Varoši, na spratu u banket sali. Gospoda sreski činovnici, bankari i trgovci, sa varoškim lekarima i marvenim pregaocima, učiteljima i apotekarima su se sastajali u donjoj sali hotela, restoranu, uz priče i hladne špricere, pomalo suzdržano, što gospodi i priliči, ali su isto tako uz šapat prepričavali varoške dogodovštine bekrija i švalera, taman posla da toga nije bilo, uz kikot i prikriveni osmeh i priče putarskog poslenika Žike. Bilo je tu i umnih ljudi čuvenih lekara, apotekara, učitelja i svaki je donosio deo mudrosti, odgovornosti i pismenosti. Bilo je i neumornih pričalica i zabavljača, čiji je doajen bio Čeda, zvani Luftiguz u čije romantičarske i šeretske priče je još samo on verovao, a znao je da mangupski, još sa vrata, privuče pažnju gostiju, koji su ga slušali sa takvom pažnjom kao da ga vide i čuju prvi put. Tačno u dvanaest sati u restoran hotela bi ulazili varoški apotekar Karlo i učitelj Đura, prilazili bi šanku i konobar, bez da bi ih pitao, sipao bi im špricere koje su ispijali stojeći, prijateljski ćaskajući kako o varoškim tako i belosvetskim događajima. Gospoda u šeširima, sveznalice sa lepim manirima, uz naklon sa skinutim šeširima su odlazili kući na ručak. U Varoši je bila i mala kolonija Rusa belogardejaca, učenih i vrednih ljudi, crkvenih i svetovnih, koji su se brzo uključivali u varošku svakodnevnicu i njene običaje. Emil i Šćopa, bankarski službenici i članovi varoškog orkestra bi po završetku posla u banci, svraćali u hotel i Emil bi prilikom svake naručene ture stavljao na sto zrnce šibice, da bi znao koliko je popio. Varoški šereti, koji su znali to, bi po ko zna koji put u prolazu, tek onako, izručili krišom na sto pola kutije palidrvaca, što bi izazvalo zabunu i bes Emila, njegovo teatralno obraćanje nepoznatom vagabundu, uz opšti smeh i dobacivanja … Beše to neko lepo vreme, koga se oni stariji sećaju sa puno pijeteta i žalom za ONIM vremenima. Ti dragi, plemeniti ljudi, posetioci kafana, hotela i bircuza, su se većinom preselili u neki novi svet „gde nema suza i uzdisanja“ u kojima njihove blažene duše počivaju. Dobovanje kiše me vraća u stvarnost, slike polako zalaze za tmurne oblake sve prekrila neprirodna tišina, muk tako opak i stran, hotel urušen, kiša natapa ogolele zidove, mnogih kafana i bircuza više nema, nema smeha, priča čarobnih, Čede Luftiguza, ostaje ova sumorna jesenja svakodnevnica, sećanja što bljesnu kao munja ispod olovnog neba, zatreperi i nestane. Ali neće, dragi moji varošani nestati ovo sećanje na neko divno, davno vreme, život pun mašte i snoviđenja, ljubavi u srcu, dok je nas, dok je vas, dragi moji varošani, rasuti po belom svetu. Ove kapi kiše su možda samo suze nekih dalekih generacija, da nas podsete da su još tu, u nama, u svojoj Varoši, tu u nama, dokle je nas. Povetarac sa Tamiša kao da se probija kroz ove kapi kiše i šapuće nam, bilo je, ne zaboravlja se … ono naše … što nekad bejaše.