Odnose i ostatke Njegoševe kapele

Na Ivanovim koritima i Njegušima, u podnožju Lovćena: Kamen sa kapele složen je na ledinu podno Lovćena, ali se gomila stalno smanjuje
NEVELIKA gomila kamenja, lepo tesanog, zarasla u travu, „ukrašava“ prostranu livadu oko obnovljenog dečjeg odmarališta na Ivanovim koritima, u podnožju Lovćena, koje je zimi, a i ovih dana vrelog leta, prepuno mladih iz raznih krajeva. U sredini gomile zarđala metalna šipka. Gotovo niko ne obraća pažnju na prosuto kamenje, koje je ovde stiglo daleko pre nego što su rođeni devojčice i dečaci koji na Ivanova korita dolaze na odmor tokom cele godine.

Verovali ili ne, gomila neobeleženih tesanika je – Njegoševa. Ona je, u stvari, deo nekada lepe kapele, zavetne crkve lovćenskog genija, koja je porušena u leto 1972. godine dekretom tadašnje crnogorske vlasti, kako bi ustupila mesto mauzoleju koji je uradio vajar Ivan Meštrović.

A metalna zarđala šipka je gromobran koji je crkvu i Njegoša štitio kada se nebesa „razljute“.

Petar Drugi Petrović sagradio je 1846. godine crkvu na Lovćenu, posvetivši je svom takođe slavnom stricu Petru Prvom, potonjem Svetom Petru Cetinjskom. Pet godina kasnije, vladika i pesnik testamentom je ostavio amanet da u toj crkvi bude sahranjen, ostavljajući prokletstvo ako mu želja ne bude ispunjena.

Zbog nevremena, tog oktobra 1851. kada je zauvek sklopio oči najveći pesnik slovenskoga juga nije sahranjen na Jezerskom vrhu. Želja mu je ispunjena četiri godine kasnije. Usledio je Prvi svetski rat i avgusta 1916. godine Njegoševi posmrtni ostaci su krišom preneti u Cetinjski manastir. Artiljerija Austro-ugarske monarhije, koja je tukla iz Boke, dobrim delom je razorila crkvu-kapelu koju je septembra 1925. obnovio jugoslovenski kralj, inače unuk Nikole Prvog Petrovića – Aleksandar Karađorđević. I Njegoš je po drugi put našao grobni mir u izabranoj večnoj kući.

Kapela, koja se nalazila u grbu Crne Gore, porušena je u leto 1972. kada je tadašnja vlast crnogorska, na čelu sa Veljkom Milatovićem, uz podršku ondašnjih vlasti Jugoslavije, odlučila da promeni sliku Jezerskog vrha. Dve godine kasnije, kada je otvoren mauzolej, protiv čije izgradnje su bili brojni jugoslovenski intelektualci, među kojima i Miroslav Krleža i Meša Selimović („Ne stavljajte samar na Lovćen“), Njegoševe kosti su po šesti put sahranjene, ovoga puta protivno njegovoj volji.

Kamen sa kapele, obeležen brojevima, koje je vreme izbrisalo na vetrometini Ivanovih korita, posložen je na ledinu podno Lovćena. Bilo je rečeno da će Njegoševa zavetna crkva biti podignuta od istog materijala „negde drugo“. No, to se nije dogodilo.

– I ta gomila se smanjila, tesani kamen je sigurno zapao za oko graditeljima koji i ne znaju o čemu se radi. Takav odnos prema Njegošu ne može se ni razumeti ni opravdati. Porušeno se ne može vratiti, ali je trebalo, kada je već obećano, podići kapelu. Možda baš tu na Ivanovim koritima – čuli smo od meštana na Njegušima, gde se nalazi rodna kuća lovćenskog genija, koja je pretvorena poodavno u muzej.

Ljuti su i potomci svetorodne loze Petrovića, koji žive na Njegušima, tik uz Njegošev dom, kojega posećuju turisti, naročito tokom letnjih meseci.

– Stiče se nekako utisak da je Njegoš na meti – zabeležili smo reči Đordija Petrovića. – Kamenje s kapele čami u travi, a crkva Svetog Đorđa, ovde pored naše kuće, pred kojom su sahranjeni Njegoševi roditelji Ivana i Tomo, u korovu, dočekuje posetioce. A da ironija bude veća na njoj stoji tabla s natpisom „zakonom zaštićeno“. Velikog poetu proteruju iz čitanki pojedini „akademici“. Njegoš je na popravnom. Čudo, dakle, neviđeno.

I drugi s kojima smo razgovarali ne mogu da shvate i prihvate ovakav odnos, pre svih vlasti, prema duhovnom i kulturnom blagu Petrovića. Srećni narodi koji poštuju svoje velikane obeležili su svaki trag kuda su se oni kretali. Tako su Englezi „markirali“ i mesta gde je Šekspir proveo koji dan odmora. Slično je s Puškinom, Servantesom, Bodlerom, Igoom…

– Gde smo to mi? – zapitali su se naši sagovornici. Očigledno daleko od sveta kojemu verbalno težimo, rušeći pred sobom one koji su davno, materijalno siromašni, ali duhom i znanjem bogati, bili deo toga sveta.

ISO ODBIO DA RUŠI
Hroničari su zapisali i jednu zanimljivost vezanu za rušenje Njegoševe zavetne crkve na Lovćenu. Naredbu da ruši kapelu, zajedno sa ostalim radnicima, odbio je da izvrši Bjelopoljac Iso Mahmutović, rečima „neću da rušim ničiju svetinju“. I dao je otkaz. Otišao je iz Crne Gore i nastavio da živi u inostranstvu. Slično je postupila i grupa muslimana koji su bili sa Isom, kao i Albanaca iz Plava i Gusinja. Onima koji se se potom prihvatili rušenja kapele dogodile su se razne tragedije. Malo ko je umro prirodnom smrću.

Večernje novosti – Savo GREGOVIĆ