PAMTIM …

0 1.956

Dopisnica iz Varoši
Moja Varoš, je bila prepuna neobičnih ljudi, raznih zanimanja. Odisala je neobičnošću. Bilo je gospode, umetnika, zanatlija, slikara, mudrih paora i boema. Jednog hladnog snežnog, decembarskog jutra, ćuk je oćukao početak novog života a sova je upravo završavala svoj noćni dnevnik, ja sam udahnuo prvi promrzli iskričavi vazduh i nasmejao se svetlucavim zvezdama…
Počinjem da pamtim … Prve fijakere i čeze, sanke sa besnim vrancima i praporcima, dobošare i vašare, seoske pričalice, tamburaše i salaše, prvog radija u šoru, karnevala i bakljada, vinograda, golubova pismonoša, đačke kuhinje, pogačica i sutlijaša, mirisa procvalih trešanja, korzoa, bioskopa, prvog titraja srca, obala Tamiša i vrbaka, perona prepunog cveća, piska lokomotive, prve igranke, zelenih ringlova, slatkih dudinja… hotela Luke Mijajeva, ponos i ukras Varoši. U prizemlju kafana, bar i velika sala. Na spratu, svečana sala, u kojoj su se prikazivali filmovi do izgradnje velelepnog Doma kulture, sobe za noćenje. Eh, koliko priča, koliko anegdota pamti svaka uzidana cigla i „biber“ crep, kao da još šapuću one bordo draperije iza kojih se stidljivo kriju velike tajne male Varoši. Najposećenija je svakako bila kafana sa svojim čuvenim i nesvakidašnjim gostima i svakako njenim doajenom Čedom zvanim Luftiguz. Uvek sa šeširom širokog oboda na glavi i zelenkastim već izbledelim, ali uvek elegantnim mantilom i pričama često neverovatnim, kojim je privlačio pažnju znatiželjnih varošana. Za šankom su obično divanili i pili svoje špricere učitelj Đura i elokventni gospodin Apotekar Karlo Grob, jedan od retko preostalih „Švaba“, koji su redovno oko podneva, a pre ručka, navraćali u kafanu, uživajući u belom vinu koje su „presecali“ soda-vodom sodadžije Čede. Levo od vrata, pored ogromnog prozora, sedeli su varoški lekari, doktori, Vučković, Šerer i Tomin, učeni ljudi razgovarajući pomalo stručno a pomalo šeretski diskretno prepričavajući varoške dogodovštine. Sa druge strane ulaza, simetrično od lekara sedelo je društvo veterinara, Vanja, Popin, Steva i čika Miladin, pomoćnik u svim poslovima. Poslovično se razgovaralo o tekućim poslovima ali i o dobrom vinu i gulašu koji su pripremali ovdašnji kasapi u Štrukleovoj kasapnici, pio se alvaluk, pa noćas se otelila Milava, donela na svet muško tele, pa kako to ne proslaviti. Bilo je tu i bankara, sreskih činovnika i opštinskih beležnika, svi su imali svoj sto, a konobari, čak da i ne pitaju, nepogrešivo su svakom donosili željeno piće.

Gospoda u šeširima, i lepim manirima… Naročito smo zapazili ovdašnjeg apotekara, koji je na svaki pozdrav odpozdravljao skidanjem šešira sa uredno začešljane glave. Nama đačićima je to bilo interesantno, da on pred nama mališanima skida šešir uz naklon, pa smo po nekoliko puta, od hotela do apoteke, tu iza ugla, trčali ispred njega pozdravljajući ga, samo da vidimo kako nehajno, a opet elegantno skida svoj šešir, otpozdravljajući nama malim nevaljalcima. Velika sala hotela , u senci ogromnih, prastarih oraha, gde je nekada bila ušuškana letnja bašta sa uvek prijatnom hladovinom skrivajući zaljubljene od pogleda uličnih radoznalaca, oduvek je delovala pomalo mistično sa svojim ogromnim, zelenim draperijama, polutamna, tiha kao čežnja. Ko može da zaboravi ako je makar samo jednom bio na čuvenim igrankama, studentskim balovima, gde je svaka devojka dobijala po karanfil, novogodišnjim dočecima … Sve je blještalo od skladnih toaleta uvek lepih i nasmejanih varošanki, praćenih uzdasima varoških momaka a bogami i onih iz okolnih naselja. Za svaki praznik čuvene krojačice, Čudanka, Smilja, Krinka … su imale pune ruke posla, šile do kasno u noć, cigujući i ukrašavajući svaki deo haljine ili kostima. Mislilo se o lepoti življenja. Muzika, evergrin i sada odleže praznom dvoranom, a negde u polutami i kutovima sećanja se naziru maestro violine Elek, Barna, Bata Rus, Tića, Oleg … Bože, koliko ljubavi, nade i strepnje je isijavano u oblake čežnje kojom se ogrtala mladost koračajući u susret novim danima, tražeći mesto pod suncem u uzavreloj vasioni. Valcer je smenjivao tango, tango tvist i rokenrol… sve brže se zapretavalo kolo… Tako do prvih petlova, oznojani a sretni, umorni a čili, izlaze u zvezdanu noć. Sa istoka polako rudi zora… i čekaj još da ti ispričam samo ovo… kao da su osećali tajnu prolaznosti i nepovrata… I sada rude zore, sunce stidljivo prokazuje prve zrake tražeći da pomiluje neka davna lica uokvirena sedim viticama i prvim pegama što promaljaju sa novim danom. Zvono sa tornja Katoličke crkve rasteruje pospane golubove i kao da zove jednu mladost da se vrati da još jednom, barem još jednom prošeta opustelim korzoom, udahne miris nepovratnog detinjstva, tek procvalog bagrema, napije se vode sa česme u porti i položi sve to brižljivo u kofer uspomena i … čekam te na kafi, kao nekada pre … vetar sa Tamiša donosi bruj slavuja, kao da poručuje … ono naše … što nekad bejaše …

Dobijte obaveštenja u realnom vremenu odmah nakon objavljivanja nove vesti.

Možda vam se sviđa i

Ostavi komentar

Vaša email adresa neće nigde biti prikazana