PECARE

Dopisnica iz Varoši
Odvajkada se „mučenica“, kako se u narodu šaljivo naziva rakija, iznosila na trpezu i za vreme slava, svadbi, svinjokolja, raznih proslava, kao i za parastos. Svaki posao bi se započinjao čašicom rakije da se blagoslovi novi početak, ili uspešno izvedeni radovi, završetak. I prijala je ili umornoj, ili veseloj duši, opuštala ili razveseljavala i nagonila suze na oči da li od radosti, ili žalosti, jednostavno bila je deo rituala, običaja, ili prosto navike. Nekada, nije bilo ovoliko voćnjaka, pa i kazana je bilo manje, sakupljalo se voće iz bašte ili iz voćnjaka pored Tamiša, tek toliko da se „nađe“ za razne prigode i druženja. U našoj Varoši je postojalo nekoliko kazana, PECARA, kako su se popularno zvale, u kojima se odvijala završna faza destilacije. Najpoznatije su bile kod Sovre i kod Čede, velike, uzidane u posebnoj prostoriji i bazenom u koji se odlagala cevarika. U pecari je uvek bilo nezaboravnih divana iz starih vremena, kao i o svakodnevnim temama koje su mučile varošane, o nerodnoj godini, oluji, visokim porezima, o svetskim zamešateljstvima koja su ih plašila i pomalo zbunjivala kvareći im svakodnevnu idilu. Najviše se skupljao ringlov, šljiva i posle otakanja vina prepecao se kom i dobijala čuvena „komovica“. Prvi litar, onaj sa puno metilalkohola se odvajao u posebnu flašu i služio kao „narodni“ lek za reumu, kao i za skidanje visoke temperature. Kazani su bili ogromni sa velikim ložištem u koji se ubacivala šapurina, ogrizine, granje ili snopovi loze pripremljeni prilikom orezivanja vinograda. Velika ručka na kazanu, za kojom bi obično sedeo vlasnik i stalno okretao, da kom ne zagori, dok ne procuri rakija, upotpunjavala je celu mašineriju. Obično su se pravili spiskovi sa imenima domaćina i kada je ko po redu da donese kljuk na pečenje. Pecara, po običaju uvek puna onih što opslužuju, a još više onih dokonih i radoznalih, željnih em razgovora, em dobre kapljice. Tu bi se našla i neka cipovka, šunka od lane, ili slanina „sapunjara“ od dobro utovljenih mangulana, pa po koji čokanj vina da se ta masnoća malo „razbije“, uz sodu- vodu, koju je Čeda majstorski spravljao. Pokatkad bi Sovra potegao i svoje stare gajde, da za svoju dušu i svoje goste otpeva po koju staru, već zaboravljenu pesmicu, onako široko ko banatska ravnica, pa i po koji bećarac da se začini ovo druženje, koje se bogami ne mali broj puta završavalo do duboko u noć. Pa ko još mari za vreme, većina radova je posvršavana, vino zri u bačvama, mangulani dobro uhranjeni, čeka se prvi sneg i mraz, pa da se otpočne i ta zimska rabota. Cevariku su obično nosila deca, a i odrasli kako ko, neko rukama u kantama, neko na biciklu ili malim kolicima, a koja je služila za ishranu svinja, i cela Varoš bi poprimila u to vreme taj kiselkasti miris koji je kao oblak lebdeo iznad Varošice, sve je znalo da se iskoristi, ništa se nije bacalo. Na ulici, ispred pecare su stajale zaprege sa prepunim buradima, konji pokriveni pokrovcima strpljivo su čekali, strižući ušima na svaki šum čekajući svoje gospodare, omamljene pićem i beskrajnom pričom. Tada se uglavnom pekla „meka“ rakija koja, em je bilo više, em se mogla i više popiti i ostati poduže trezan, pijuckalo se pomalo, po ceo dan. Stariji paori su savetovali da se na radnju u polje nosi rakija, a ne voda, voda crpi organizam, a rakija ga krepi, manje se žedni od nje, što je i te kako bilo prihvaćeno među mlađarijom … Polako su se sadili novi voćnjaci, nove sorte šljiva ( ranije trnovača, itebejka, belošljiva), ove nove su rađale više, sa više šećera … zgusnuto vreme, ubrzan život je nametnuo potrebu za sopstvenim kazanima. LJudi su počeli sve više da kupuju kazane za sebe, manje ili srednje veličine, a pečenje rakije su prilagođavali sebi, onda kada njima to najviše odgovara, da ne čekaju red. Pecare su imale sve manje mušterija, tavorile su neko vreme dok nisu potpuno utihnule. Više ispred njih nije bilo zaprega, ni u dvorištu graje veselih meštana, u neke druge pecare su se otisnuli, ostala je samo priča obmotana paučinom zaborava i njeno sve ređe pojavljivanje na svetlost dana. Još jedan običaj, još jedno druženje otplovilo je horizontom netraga, kao deo nekoga života, štrčeći kao onaj jablan oprljen davno gromom, koji i sada stoji uspravno, svi ga vide ali ga ne primećuju, bilo i sve se manje i manje pominje, dok ona fina prašina zaborava polako prepokriva sve ćutnjom. I sada rađaju šljive, jabuke, kruške … prave se razne rakije, od raznog voća, jake, gromovite, koje brzo deluju na konzumenta, u stilu sa sadašnjicom, sve brzo i odmah, ne dopušta tu polaganost, setno bekrijanje, zvuk gajdi što se prepliće sa bledom mesečinom, da se da duši oduška, da „resetuje“ bar na trenutak ona najlepša osećanja ljubavi, druženja, prijateljskih razgovora, dogovora i sastanaka, da ukrade deo emocija nabujalih kao Tamiš u varljivo proleće, da čoveka učini sretnim i spokojnim. Ej, dragi moji varošani mnogo što šta fali, mi stariji to dobro znamo, gledamo ćutke, brojimo neke svoje dane, Bogom date, i ne možemo, a da ne razmišljamo o našim danima, one koje nosimo iz detinjstva, gde smo bili svoji, u svome svetu i tu ostali zauvek. Za ove mlađe, ovo je njihovo vreme, biće njihove uspomene što će nositi kroz život, živeće sa tim i onim što šapuće i donosi banatska košava, nove zore i zalaske Sunca, Tamiš što lenjo teče i pamti, a pamtićemo i mi, i to je tako, na ovaj ili onaj način, naročito kada smo skupa, generacijski, kada začeprkamo po prošlosti, kao po starom koferu punom dragocenosti i pažljivo ih milujemo staračkim rukama, da ne poremetimo njihov spokoj, i da previše ne ranimo sebe, oživljavajući ono što se nikada neće vratiti, a što odlazi sa nama, jer samo nama i pripada. Gledam trnovače procvale, kao znak ranog proleća, vrbaci svakim danom bujaju otvarajući nove listove, a ja listam stare albume, gledam nasmejana lica, jednu davnu mladost što mi šapuće iz okračalih pantalona, negde sa izleta, iz „Munđerovog budžaka“, slušam kloparanje u daljini popodnevnog voza koji dovozi i odvozi, i sve se smenjuje kao žalost i radost, kao zebnja i ushićenost, dok šljivicima povetarac raznosi priče iz zaboravljenih pecara onoga vremena, i još sa uzdahom pomislimo u svojoj duši, na ono naše … što nekad bejaše.