PRIČA O STOGODIŠNJAKU
Dopisnica iz Varoši
Davno, davno, početkom prošloga veka, zakotrljala se fudbalska lopta, kao magija, koja je preko noći osvojila srca varoških junoša željnih igre i dokazivanja. Prva generacija nadolazećih fudbalera je sa strahopoštovanjem gledala pravu loptu, ni nalik na krpenjače koje su šorali po sokacima i utrinama. Stadion pored Jera pamti generacije i generacije mladića koji su nesebično krčili puteve ove fudbalske magije, nadgornjavajući se na zelenom tepihu sa drugarima iz bližeg i daljeg okruženja. Cela Varoš je bila uključena, kao omađijana, u ovo zamešateljstvo fudbalske priče, jedva se isčekivala ta blagodatna nedelja, kada bi se varošani okupljali porodično na stadionu da bodre svoje ljubimce, da vide, i da budu viđeni. Svi lepo obučeni začešljani, veseli, rado su pozirali varoškom fotografu da ovekoveči jedan tren, jedno vreme „za uspomenu i dugo sećanje“. Posmatrajući požutele i iskrzane fotografije, sa setom i tugom sećali se nekog vremena koje je iskliznulo zauvek, ostavljajući setu i žal, žal što je sve tako brzo prošlo, baš kao ona lokomotiva, sa čijim poslednjim zviždukom je odjahalo i jedno vreme u kome smo odrastali i bili sretni. Dragi moji varošani, da li još pamtite sladoled sa ukusom punča ili vanile, lizalica, kretoša, kabeze, klakera, prve kokte … Navijalo se svim srcem i maštovitošću, dosetkama, koje su se danima prepričavale u kafani „kod Trajkovića“, središtu varoške omladine, o majstorijama velikih igrača, da napomenem samo neke u velikoj plejadi, a da se drugi ne uvrede, jednog Boška, koga je trenirao čuveni Moša, Baje, Pjevca, Kreje, Semenjija, Cobana, Rake … mnogi su pronosili slavu naše Varoši igrajući u rangovima prve i druge lige, ondašnje nam domovine, Južnoj Americi … ispričano na stotine anegdota. Pomenuću samo jednu. Elem, u neko posleratno vreme, naš „Radnički“ je bio strah i trepet za protivnike, bilo da se igralo u našoj Varoši, ili na strani u gostima. Prilikom gostovanja u Kikindi, trener domaće ekipe upozorava njihovog štopera da posebno obrati pažnju na golgetera „Radničkog“ Šanjiku. Tada je igrao u tandemu sa Šanjikom i čuveni Ignjac, Rom, koga je publika obožavala zbog njegove lucidnosti i brzine. Šanji je živeo pored čerge i odlično je govorio ciganski. Da bi lakše zavarali protivničku odbranu, oni su pričali ciganski, kada i gde da šutnu ili dodaju loptu. Zahvaljujući ovoj domišljatosti, Šanji je već u prvom poluvremenu postigao dva fantastična pogotka. Trener domaće ekipe je na poluvremenu grdio svog štopera: „Jesam li ti rekao da obratiš pažnju na Šanjiku.“ Štoper mu odgovara:“ Obraćao sam pažnju, ali oni su pričali nekim stranim jezikom, ništa ih nisam razumeo.“ A uveče na korzou, zna se, varoške frajlice su čežnjivo gledale u fudbalere, osmehivale bi im se, želeći da budu u njihovom društvu, a kako i ne bi, kada su to zaista bili izuzetni mladići i sportisti… Bilo je i čuvenih mečeva između šorova na terenu sa šljakom, u starom školskom dvorištu, u sladoled, koji su okupljali mnogobrojnu publiku, i gde su opet svojom lepršavošću dominirali, pre svega Mikuca i Kendža, fudbaleri „Radničkog“. Imali su fudbaleri i svoju himnu, koju su rado pevali na putovanjima i proslavama, bili su veliki drugari, kumovi, prijatelji… Igrao se i fudbal na plaži „na pesku“, gde su kao magnet privlačili kako ovdašnje lepotice, tako i „prije“ iz drugih Varoši. Staro gunđalo Tamiš, pamti mnoge zagrljaje i poljupce, zakletve na vernost i pregršt ispričanih priča u senkama razgranatih vrbaka, ispisana slova na pesku voljene, ili buket nežnog poljskog cveća, lepi maniri dostojni majstora fudbala… Nekada nije bilo mesta na igralištu da se šutne lopta, pa se igralo i sa ove strane žice … a sada, vidim tek nekoliko prvotimaca na prelepom terenu, nema vike dečurlije, sve deluje sablasno, u meni dumbara negdašnji poklič plavo – beloj četi: „napred naši, protivnik se plaši“, zvonjava klepetuša i čegrtaljki, duhovitih dosetki Đikana, Čilije, Buba, koji su uveseljavali i igrače i publiku … puno toga više nema … Dragi likovi su otišli u neka druga prostranstva, bezgranična, da dovrše svoju utakmicu, nama su ostale lepe uspomene i sećanje na te divne, negdašnje mladiće i virtuoze, poštovanje prema ovom klubu, koji traje evo preko sto godina, i čiji žižak ne daju da se ugasi neki novi klinci, nesvesno noseći u sebi tu stogodišnju energiju, hvala im za to što ovom stogodišnjaku udahnjuju novu snagu da nastavi da živi, kako u sećanju, tako i u nedeljnim utakmicama. Dragi moji varošani i vi koji ste samo fizički otišli iz Varoši, znam da nedeljom popodne čujete huk sa tribina „Radničkog“ koji vas vraća u najlepši deo života, u mladost , u ono vreme … u ono naše … što nekad bejaše.
