SPOMENARI

0 5.811

Dopisnica iz Varoši
Beše to jedno, prošlo vreme, vreme đakovanja i maštanja, vreme prvih ljubavi i patnji, opijenosti i razočaranja, herbarijuma, LEKSIKONA i SPOMENARA, kada se tiho šaputalo i u skrivenim kutovima kuća ili tavana, zapisivala prva osećanja, prvi nemiri koji koji su špartali po mladalačkoj duši i prvi zapisi o nepoznatim valovima osećanja koja su nas zapljuskivala. Do šestog razreda smo se bezbrižno igrali klikera, sličica i lutaka a onda odjednom u sedmom razredu, kao snažna banatska košava, ona jesenja, se uvlačio neki do tada nepoznati nemir i strepnja, kada smo se ogledali u malim ogledalcima i važno zalizivali nemirne čuperke, stidljivo krili prve bubuljice na licu, nekako smo postajali nemarni na pozive onih mlađih da igramo klisa ili klikera … Pravili smo se i važni i odrasli u svom odrastanju, ne shvatajući da nam se dešava mladost, odrastanje, ulazak u svet odraslih, bez igračaka i jurcanja po sokacima i penjanja po drveću za gnezdima kumrija, da ostavljamo zauvek to bosonogo detinjstvo, široko i nesputano, baš kao ova ravnica pred nama. Stidljivo, krijući se, pisali smo prve pesmice i čupkali za pletenice zarumenjene devojčice, gledajući da uvek budemo u njihovoj blizini, tobože smo se uvek kao nešto začikivali, a u stvari to je godilo našoj dečačkoj sujeti, valjda se to prva ljubav zove; sa nestrpljenjem smo čekali odlazak u popodnevni đački bioskop gde smo sa uzbuđenjem gledali filmske slike, duboko se prepuštajući mašti, kada smo bili i prinčevi i heroji a devojčice su postajale čarobne princeze i lepotice za kojima su svi uzdisali. Posebno smo voleli one romantične filmove gde bi se na kraju pustila i poneka suza a upaljena svetla su nas vraćala u svakodnevnicu, surovo rušeći naše dečačke snove. Popodnevne šetnje do motela i Tamiša branje kiseljaka i vretenaca, rascvetalih maslačaka koje smo duvali u kose devojčica, cika i vriska na sve strane, prava oda detinjstvu, ispisivano za nezaborav.

Male sveščice sa, na prednjoj strani uokvirenim ramom, za ime, prezime i razred a na poleđini tablica množenja, plave, bele, roze ili zelene boje, sramežljivo su se doturale iz ruke u ruku drugarima, da u leksikonu odgovaraju na raznorazna pitanja što ih je ispisivao njihov vlasnik; kao, kada ste rođeni, gde živite, ime simpatije, šta volite na njemu ( njoj) i još bezbroj tako naivnih a ujedno toliko bliskih drugih pitanja, važnijih nego Arhimedov zakon. Bilo je šaljivih odgovora, osećala se đačka zbunjenost i zaljubljenost, sve je odisalo nekom lepotom, baš kao i prve visibabe, ispod još belog, zimskog prekrivača. Druga sveščica se zvala spomenar, sa stihovima nevešto napisanim o drugarstvu, o školi, prvoj opijenosti i zbunjenosti, gde je srce pisalo olovkom po polju mašte i ljubavi, gde se osećalo i prvo rumenilo obraza i stidljivost a u potpisu, valjda zbog sramežljivosti stavljani inicijali. Kod osmaka, mnogo ozbiljnije se pisalo u nagoveštajima u simbolici u polurečenici ali sveukupno, osećala se ta žal, ta slutnja na skori rastanak, na odlazak iz detinjstva … Školsko dvorište i sada čuva tajne ondašnjih dečaka i devojčica i možda u nekom, košavom zakovitlanom listu, još stoji poruka zbunjenog dečaka – „dođi u pet kod ringišpila“ ili na klupu u parku kod rascvetale rundele. Ostala su nedirnuta gnezda u visokim kestenovima i platanima, jablanovima koje njiše letnji povetarac, neko srce na pesku na prepunoj plaži u „Munđerovom budžaku“, senke na bioskopskim stolicama, plava kosa čijim se uvojcima igra razvigorac; ostalo je i više od detinjstva i mladosti, ostao je inat da se ne zaboravi onaj prvi titraj u grudima, prve nausnice zbog kojih smo se pravili važni i odrasli, poj slavuja u prastarim dudovima, poruke koje Tamiš večito nosi, na samo njemu znane i poverene adrese. Ostali smo i mi dragi moji varošani, kao sudionici jednog vremena, detinjstva, mladosti u kojoj su priče, druženja, leksikoni i spomenari učvršćivali, kao majčinska ljubav, jedno vreme koje i sada odoleva raznoraznim novotarijama, koje vode u otuđenost u nešto virtualno … I sada, dragi moji ispisnici, mogu se naći u nekim prašnjavim, tavanskim škrinjama male zelene, plave ili roze sveščice u kojima je pohranjeno jedno detinjstvo, školske ljubavi i čežnja, miris đačke kuhinje, smeh razdraganih devojčica i dečaka, sve ono što smo voleli i u šta smo verovali. Pevaju mali slavuji, prate ih horski senice i zebe, one pamte negdašnje školarce i kao da ih pesmom prizivaju i dozivaju, kao da žele reći: „Znamo da znate a znamo i mi i sa setom pevamo o onom vremenu, zapisano u spomenarima i leksikonima … ono vreme naše … što nekad bejaše …“.

Dobijte obaveštenja u realnom vremenu odmah nakon objavljivanja nove vesti.

Možda vam se sviđa i
Ostavi komentar

Vaša email adresa neće nigde biti prikazana