Sunce ostarilo za 300 miliona godina

Astronomi su, upravo, „sunčev sat” vratili od 300 miliona do maltene dve milijarde godina unatrag. Naša zvezda je, dakle, starija
Niste to mogli da uočite, ma kroz kakvu spravu da ste virili. Hteli ne hteli, Sunce je matorije nego što se pretpostavljalo – od 300 miliona do maltene dve milijarde godina!
Za otprilike toliko se kazaljka „sunčevog sata” vraća unatrag.
Dokaz nije pronađen u kosmosu, iako je iz kosmosa. Nađen je na Zemlji, a nije sa Zemlje. Na severozapadu Afrike, u pustinji Sahara, pre šest godina je iz peska iščeprkan kameni meteorit (hondrit), za koji se veruje da su najstariji minerali iz doba posle uobličenja naše zvezde. Naučnici su određivanjem starosti ovog „kosmičkog kamena”, teškog gotovo dva kilograma, veoma tačno proračunali kada je stvorena Sunčeva porodica.
U astronomsku krštenicu sada joj se upisuje da je rođena pre oko četiri milijarde i 568 miliona godina.
Pažnju je skrenuo, krajem prošle godine u časopisu „Sajens”, Gregori Breneka sa Univerziteta Arizona, a nedavno to potkrepio Odri Buvije iz iste visokoškolske ustanove u časopisu „Nejčer džiosajens”.
Obrazovanje prvih čvrstih grumena materije iz kovitlaca oblaka prašine i gasa koji su okruživali prvotno sunce uzima se za vreme nastanka, objašnjava Odri Buvije.
Kako je to ustanovljeno?
U pomenutom kolutu (disk) gasa i prašine nalazile su se, po svemu sudeći, dvostruko veće količine železa-60, jednog od izotopa gvožđa. Svakih 2,6 miliona godina, naime, on se prepolovi radioaktivnim raspadom, predstavljajući nesvakidašnji „pištolj koji se još dimi”. (Izotopi su hemijski elementi sa istim atomskim brojem, ali različitom masom.)
I to se može pratiti sve do utrobe ogromnih kratkoživućih zvezda iz kojih je potekao. Takve kresnice se na kraju svojeg kratkog veka rasprsnu u vidu supernove, sejući sastojke diljem kosmičkih prostranstava. Većina astronoma smatra da su u davnoj prošlosti češće eksplodirale nego danas.
Sve ukazuje da su se jedna ili više tako rastočile pre nego što se uobličila Sunčeva porodica.
Astronomi, inače, koriste dva postupka utvrđivanja porekla meteorita. Prvi zahvati veće razdoblje na osnovu razmere dva izotopa olova – s brojevima 207 i 206; drugi se usredsredi na manje upoređujući srazmeru aluminijuma i magnezijuma.
Odri Buvije ih je usaglasio.
Većina proučavalaca je pre šest godina podupirala gledište da je Sunčev sistem, verovatno, u usamljenom prvobitnom oblaku manje mase. Sa otkrićem železnog izobilja danas se priklanjaju viđenju da je bio okružen ogromnim zvezdama koje su mu iscrtale buduće sudbinu.
Očigledno je kucnuo čas da se naslika izmenjena slika postanja. Pre nego što se oblikovao, postojale su džinovske zvezde u oblaku prašine i gasa, kakve opažamo u Orionovoj maglini. Iz tih grdosija su kuljali ultraljubičasti zraci, čiji su protoni vršeći pritisak izazivali svojevrsnu lavinu u kojoj su se, kao i u snežnoj grudvi, čestice privlačile i gomilale u preteču buduće zvezde.
Posle miliona godina uobličio se Sunčev sistem srastanjem komadića stena i asteroida, zasićenim gvožđem iz supernova, što astronomi danas opažaju u dalekim „zvezdanim obdaništima”.
U Sunčeve bore su, tek da znate, zavirivali još u starom veku. Starogrčki filozof Anaksagora je sredinom petog stoleća pre naše ere obznanio da je Sunce „gvozdena lopta u stanju crvenog usijanja ne mnogo veća od Grčke”.
Stanko Stojiljković – Politika