Velika je stvar kada se razumeju glumac i reditelj
Na nedavno završenom 58. Festivalu amaterskih pozorišta Srbije koji je održan u Kuli među dobitnicima priznanja je bio i Radovan Zubac. On je zajedno sa kolegom iz predstave, „Je li bilo kneževe večere“ u izvođenju Kamerne scene „Miroslav Antić“ iz Sente, Branislavom Unginovićem poneo laskavo priznanje za najbolje glumačko ostvarenje na festivalu. Iskoristili smo priliku da sa Radovanom nakraktno sumiramo utiske sa završenog festivala.
Priznanje koje si dobio je i veliko i značajno. Kako doživljavaš saznanje da je tvoja uloga zajedno sa ulogom Ilariona Ruvarca, proglašena najboljim glumačkim ostvarenjem festivala?
Utisak je svakako lep. Čovek posle takve nagrade, na jednom takvom festivalu dobija potvrdu da je sve ono što je kao glumac tokom rada na liku stvarao neko prepoznao i vrednovao. Prepoznao kao ostvarenje koje je obeležilo festival u glumačkom smislu. Ono što je još važnije, meni draže je to da je u tom prepoznata ideja koju sam kao glumac imao prilikom pravljenja lika. Kada to ljudi prepoznaju onda je to najbolja nagrada za uloženi trud.
U predstavi tumačiš lik Jaše Tomića. Rodom si iz Jaše Tomića. Prve pozorišne korake si načinio u pozorištu u Jaši Tomiću. Koliko je ta simbolika bila interesantna ili možda inspirativna u radu na liku?
Simbolike definitivno ima. Ona nije toliko bila inspirativna u radu, koliko obavezujuća. Ta obavezujuća simbolika nije bila proizvod nekog moranja, nekog spoljnog pritiska već jednog dubokog emotivnog stanja kojeg čovek nosi u sebi. Kada sve to što si naveo sklopiš u jedan mozaik, onda zapravo imaš jedan neverovatan osećaj, imaš neki emotivni doživaljaj koji kao da je vanvremenski. Teško je to objasniti rečima.
Dok smo razgovarali o ovom razgovoru rekao si mi da si imao punu podršku reditelja prilikom pravljenja lika. Koliko je ta podrška bitna glumcu?
Veoma je bitna. Ja sam imao tu sreću da preko puta mene bude reditelj koji je tačno znao šta hoće, ali i koji je umeo da prepozna ono šta mu glumac tokom proba nudi i da to ponuđeno, ukoliko ide u korist predstave, odmah u predstavu i ugradi. I ne samo to. Dejan je bio spreman da prihvati određena rešenja koja prvobitno nisu bila ugrađena kao planirana, već je naspram onoga što ste mu kao glumac ponudili, a što je on ocenio kao dobro, vršio korekciju svoje prvobitne zamisli. Takvim radom glumac se oseća korisnim. Glumac takvim radom nije puki interpretator rediteljevih želja, već istinski stavralac nečeg novog. Kada smo na početku rada na predstavi razgovarali o liku Jaše Tomića, rekao sam mu „Dejane ja neću da moj Jaša bude Sterijin rodoljubac. Hoću da moj Jaša bude antička ličnost. Čovek koji veruje u svoje ideale, koji je spreman da za njih umre. Koji svoj život pretvara u tragediju“ Na to je on rekao „Ok. Podržavam te. Biće teško, ali ako uspeš u tome, biće to pun pogodak.“ Znači, u jednoj rečenici smo se razumeli. Velika je to stvar za glumca.
„Je li bilo kneževe večere“ je ansambl predstava. Takva vrsta predstave se ne može često videti ni kod profesionalnih pozorišta. Koliko je to sve teško i naporno sprovesti u amaterskom pozorištu imajući u vidu stanje u tim pozorištima?
Jako, jako teško. Takva vrsta pozorišne produkcije je u današnje vreme izuzetno hrabar poduhvat, koji se možda graniči i sa ludilom. Hiljadu problema ima u jednoj takvoj produkciji. Od onih najmanjih, do onih najvećih. Međutim, kada predstava ugleda svetlo dana, kada vidite da publika kvalitativno vrednuje ono što ste uradili, kada se vi kao akter osećate zadovoljno onda sve te nedaće sa kojima ste se iz dana u dan suočavali kao da padnu u vodu. Jedno je sigurno za ovakvu vrstu produkcije definitvno treba ozbiljno pozorište. To je uslov bez koga se ne može u ovakvom radu.
Jednom prilikom si mi rekao da pozorište može da bude lepo i manje lepo. Dolazimo do pitanja koje nije lepo, ili tvojim rečnikom manje je lepo. Međutim, to pitanje se samo nameće. Ove godine odluke žirija, pogotovu u delu vrednovanja prve tri predstave, su izazvale priličnu buru, pogotovu na društvenim mrežama. Kako gledaš na sve to?
Uh! Pitanje nije uopšte lepo. Znaš, da mi se to, što mi se ove godine dogodilo u Kuli, dogodilo pre sedam-osam godina možda bi drugačije reagovao. Za sve ove godine bitisanja i rada u pozorištu čovek nekako očvrsne, nekako postane jači i imuniji na sve ono što može da ga povredi, ili uvredi. U umetnosti te povrede, uvrede nekako najjače deluju. To je valjda zbog toga što u pozorištu ne postoje neka čvrsto definisana pravila o tome šta je lepo već se sve svodi na lični doživljaj i ugođaj onoga koji vas gleda. Sve se svodi na ličnu percepciju pozorišne estetike. Tu ne možete ništa da uradite, osim da se nervirate i da emotivno bolujete. Možete jedino sebi da zatrujete dušu. Ako to sebi uradite onda od umetničkog stvaranja nema ništa. Umetnost i zatrovana duša ne idu zajedno. Odluku žirija da predstavu „Je li bilo kneževe večere“ ne svrsta među tri najbolje predstave na festivalu ne mogu da razumem. Na kraju neću ni da se trudim da je razumem. Tu odluku ostavljam svakom članu žirija ponaosob. Ostavljam njihovom osećaju za odgovornost i pozorišnu estetiku. Ako se mogu spram ta dva elemenat očitati mirne duše onda neka im je alal.
S. Mladenovski