Dopisnica iz Varoši
Polako sunce ponire na horizontu, letnja jara prosto iskri po sokacima, prija hladovina ispod uličnih lipa, vetra niodkuda, da bar malo rashladi varošane koji dremuckaju u hladu razgranatog oraha. Ne čuju se ni kere i one dahću pod starim dudom na ovoj žegi i već ne mare ko prolazi sokakom. Idem glavnim sokakom, birajući hladovinu, i prolazim pored zgrade „Vodne uprave“, nekadašnjom lepoticom i ukrasom Varoši, gledam, kako ljudi, nemarom i nebrigom, svakodnevno tipkujući po mobilnim telefonima, i ne primećuju da se polako osipa, baš kao i hotel, biseri Varoši. Malo dalje, sa desne strane, zgrada porodilišta, gde su mnogi od nas udahnuli prvi vazduh i zaplakali najavljujući novi život u Varoši. Dolazim do „velike“ škole, bivše zgrade Sreskog načelstva, u kojoj su pohađali nastavu učenici od petog do osmog razreda. Velika i lepa zgrada na „ge“, uokvirena drvoredom i zelenilom, sačuvana odjecima nekih davnih generacija koje su tu sticale znanja, pripremajući se za novi život širom ove naše nemirne planete. Aritmetika, geometrija, hemija, geografija … nastavnici ozbiljni u svome delanju, meni znani likovi, tiho prolaze pored mene i vraćaju me u prošlost, u neke dane bezbrižne, dečačke, kada su nam praćke, klikeri, sličice bili glavna preokupacija, kada nismo primećivali da se svet oko nas polagano menja svakodnevno dodajući nova saznanja i spoznaje. Ćute nekadašnje učionice, ali žamor vesele dece negde iz daljine, osmesi, nestašluci, popodnevne sekcije, uvek to „iskakanje“ iz đačkog „tipika“. Vidim dvorište puno razdragane dece, smeh na sve strane, cika i dobacivanja onih mlađih za vreme velikog odmora. Oni stariji sedmaci i osmaci, su odlazili na „đački“ korzo od škole do piljare na uglu. Trotoar od bivšeg načelstva, sadašnje škole, je bio asfaltiran do centra Varoši, i bio kao stvoren za korzo. Prve simpatije, prvi nemiri i leptirići u stomaku budili su ona prva osećanja kada se polako napušta bezazleno i bezbrižno detinjstvo, lutke i igra „školice“, sličice i klikeri, kada niču prve nausnice i kada ti nečije kestenjaste oči ne daju mira, kada postaješ trapav i nezgrapan , kada gubiš reči , a u glavi ti se sudaraju hiljade reči i želja, ali te nešto tera da se znojiš, kršiš prste, zamuckuješ i prosto ne prepoznaješ sebe. „Đački“ korzo je trajao do početka zvona za čas, ostavljajući nedorečene želje, misli, slučajni dodir ruke, rumenilo na obrazu i ono „znaš, reći ću ti sutra“. Valjda danas, nije bilo dovoljno smelosti i prilika. Pošto je u našoj Varoši bila i srednja, zanatska škola, mnoge devojčice su krišom gledale u zgradu internata i njegove prozore, kao slučajno prolazeći biciklom ili u šetnju. To je stvaralo ljubomoru varoških mladića, tako da je ne retko dolazilo do pravih duela za naklonost nabujale osmakinje ili one iz sedmog razreda. Maj mesec, mirisi rascvetalih lipa i bagrema, noćne „frajle“ i tek zarudelih ringlova donosio je i rastanak osmaša, jedne generacije koja ulazi u svet odraslih, na životni put na kome nema svega onoga što je bilo u „velikoj“ školi. Poslednje zvono, bat koraka odlazeće generacije, pogled zagledan tamo, negde u daljinu, neznano kud, pisamce u osamljenoj ruci, jedan osmeh kojim se igra septembarsko sunce, šarenilo lišća u parku, cvrkut veselih vrabaca i gotovo … u izmaglici se naziru poruke, đački spomenari i leksikoni puni dragih imena, nevešto ispisani stihovi, neka setna pesma u jesenje povečerje, miris oskoruše … „Ej drugovi, jer vam žao “ … Žao je, kako nije, „ne daj se generacijo“. Sviću nove zore, škola, kao osiromašeni, ali dostojanstveni baron, pamti još uvek neke tajne, likove negdašnjih devojčica i dečaka, šum panonske košave, iz daljine setni poziv, da ponovo okupi vragolaste mališane, da ih još jednom podseti i zamoli da sačuvaju „Ono naše … što nekad bejaše…“.
Ostavite komentar