„VITA JELA, ZELEN BOR …“

Dopisnica iz Varoši
Pred naletom savremene tehnologije i komunikacija, polako nestaju stvari, običaji i predmeti, za koje smo vezivali naše detinjstvo, naše odrastanje i ono što je činilo našu svakodnevnicu… Pa to je bilo tako isčekujuće i poželjno, čemu se nadalo i sačekivao poštar Jefta i njegov širok osmeh ispod gustih veđa sa upitnim pogledom i pitanjem: „Da li je stiglo pismo za mene …“. Pismo, ta glavna saobraćajnica između rodbine, prijatelja, dragih osoba je imalo i svoju čar, čežnju radosti ili razočarenje ali se uvek isčekivalo sa različitim osećanjima i neizvesnošću koja je u njemu ispisana. Pisma su bila različita i po formi i boji, sa nacrtanim zvezdicama, poljupcima ili stilizovanim likovima devojaka i momaka začinjenim poštanskim markicama, opet raznovrsnim, bilo da je u pitanju cveće, ptice, životinje, likovi poznatih i znamenitih ljudi. Osim pisama vesti su se saopštavanje i razglednicama sa prelepim pejsažima i nešto skromnijim dopisnicama sa odštampanom poštanskom markicom, tanko izvučenim zelenim linijama na kojima se ispisivala adresa primaoca i koje su za razliku od pisama bile potpuno transparentne i čitljive od poštara pa do komšiluka koji je preuzimao dopisnicu u našem odsustvu i kasnije nam donosio već uveliko upoznat sa njenom sadržinom. U dopisnicama su ispisivane kratke, uopštene vesti, baš kao i na razglednicama, koje su bile lepo oslikane prirodnim lepotama, monumentalnim zgradama, mostovima … I naša Varoš, to se oni stariji još sećaju, bila je oslikana na razglednicama, kojih je bilo dve vrste i na kojima je bilo ispisano „Uspomena iz Jaša Tomića“, i na koje smo mi varošani bili i te kako ponosni. Razglednice su se obično pisale sa letovanja, zimovanja ili kakvih drugih izleta, kada se javljalo sa tih destinacija i za uspomenu ali i kao obaveštenje da je potpisani bio tu i sve to video uživo. Među mladim svetom su razglednice bile vrlo popularne i prosto je bilo takmičenje, ko će skupiti više i raznovrsnije. Bilo je i onih ljubavnih koje su slate sa inicijalima iz zagonetnosti ili skrivenog stida. Pisma, njihovo pisanje i čitanje je bila posebna storija. Pisala su se u svakoj prilici, rodbini u udaljene krajeve, sinu u vojsci, momci devojkama … Pisala su se javno ili tajno, zavisno kome su namenjena. Prilikom pisanja pisama bilo je i smešnih, neobičnih situacija. Brojne kolonističke porodice su pisale pisma u zavičaj i svako bi hteo da nešto poruči, doda, obavesti drugu stranu i tada bi redovno dolazilo do zapleta i nesporazuma u rasporedu pisanja. Đed, kao glava porodice, po običaju i autoritetu, prvi je diktirao i time zauzimao najviše prostora u pismu uz zavist i tihu ljubomoru ostalih, ali njegova se poštovala bez pogovora. Po nekoliko puta bi se pisac pisma vraćao na početak, da pročita je li sve napisao što je rečeno, da nije što propustio. Zatim bi baba dodala još po koju reč, uglavnom da prenese pozdrave bližoj i daljoj rodbini, a onda bi navalio i ostatak familije, zavisno koliko im je prostora još ostalo. Kod čitanja primljenog pisma, opet se slušao đed, domaćin kuće, pa pošto bi zapalio lulu i srknuo iz fildžana gutljaj kafe, dao bi znak da čitanje može da počne uz podignut kažiprst i opomenu da neko ne bi pričao i ometao čitača u toj važnoj misiji. Danima bi se pismo čitalo, čuvalo u kutiji od cipela, koja je još mirisala na kožu, i iznosilo teatralno na novo čitanje i tako do sledećeg pisma. Pisalo se i sinu vojniku po istom uobičajenom redosledu, pa bi đed, na kraju, od primljene penzije, krijući među stranice pisma, stavljao koju novčanicu, neka se nađe za trošak. Uglavnom su se porodična pisma završavala nečijom, davno smišljenom krilaticom; „Vita jela, zelen bor, molim brzi odgovor“, koji se nestrpljivo i očekivao. Međutim, najtajanstvenija, najljubavnija i najlepša pisma su pisali mladići i devojke, jedni drugima, zaljubljeni „do ušiju“, kao jedina vrsta komunikacije i razmene ustreptalih osećaja. Ko je jednom zavirio u taj svet zauvek je ostao omađijan iskrenom, nepatvorenom ljubavlju, onim najsuptilnijim osećanjima, punih one nedozrele, tinejdžerske ljubavi. Obično, tokom letnjih ferija, kod nas, u našu Varoš, su dolazile „prije“, kako su se nazivale cure sa strane iz drugih sela i Varoši i na plažama Tamiša ili na čuvenom korzou, bljesnula bi ljubav kratkotrajna, ko letnji pljusak, svojim kućama su odlazile zaljubljene i razdragane „prije“ a poštar bi raznosio pisma diljem Varoši sa novih adresa, mirišljava i ispisana krasnopisom voljene osobe, čiji je identitet bio vešto skriven na kraju hartije. To su ta iskrena, topla, puna životne radosti osećanja, koja su pismima putovala do voljenih srca i bila povod mnogih nesanica i nespokoja. Bila su ispisivana sa posebno biranim rečima i umetnutim ljubavnim citatima poznatih lirskih pesnika, da bi time ojačali svoja uzburkana osećanja, od kojih bi srce samo zadrhtalo i od same pomisli na voljenu osobu, kada se padalo u trans i opijenost, sve je izgledalo odveć lepo i milo … Lepi dani i jedno vreme sa njima koje se teško može dočarati nekome sa mobilnim telefonom u ruci, koji šalje poruke preko „vibera“, u daleki svet, hladne, bez onih pravih vibracija, kada odgovor stiže za delić sekunde, isto tako bezličan i stran, suvoparan, bez vremenske distance da se pročita u potaji, proživi i odživi sve gore napisano a onda ponovo sa vatrenošću i zaljubljenošću, birajući najljubavnije reči, vratiti poštom pošiljaocu. To je ta privilegija i mističnost pisama da traju, da putuju dok u njima sazrevaju ona najčistija, najiskrenija osećanja. Da se ovi mladi čitaoci ne naljute, nisu oni krivi za ovu nametnutu brzinu koja sve potire, imaju oni i te kako suptilnosti u sebi, osećaje i drhtaje srca, ali se oni na svekolku žalost gube u toj brzini ne prenoseći ona prava, izvorna osećanja. Poseban tretman su imala pisma, duguljaste koverte sa plavo- belo- crvenim trakicama na obodu i koja su se prenosila avionskim poštom. Stizala su uglavnom iz dalekih zemalja, Amerike i Australije, gde je bilo dosta naših iseljenika, koja su se pažljivo otvarala jer se očekivalo da u njima bude i neka dolaska banknota koja je „pojačavala“ snagu pisma. Krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina prošloga veka bila je među mladima, osnovcima starijih razreda prepiska sa vršnjacima iz bivšeg SSSR-a. Neko je započeo tu prepisku a onda se to kao plamen širilo diljem bivše nam države, velikom brzinom. Svako je hteo da se dopisuje sa nepoznatim drugarima iz dalekih stepa i tajgi od ondašnjeg Lenjingrada do dalekog Vladivostoka, odakle su stizala neobična pisma, pisana ruskim jezikom, koji smo mi poprilično znali učeći ga u školi. Tada nisu postojale globalne mreže ali se prepiska vrtoglavo širila, neslućenom brzinom za ono vreme. Mi smo u našim pismima slali adrese svojih drugara koji žele da se dopisuju a oni nama isto tako su slali adrese svojih vršnjaka tako da se to rasplamsalo mimo svih očekivanja. Razne Galine, Svetlane, Oksane, Sergeji, Aljoše … su pisali svojom vršnjacima, onako naivno, dečije, punog srca slali značke, poštanske markice, slike i na oborot mi njima. Stvarao se jedan internacionalni, dečiji svet maštovit, pun harmonije, istinski delila iskrena osećanja, bilo pomalo i sentimenta, po koja iznedrena ljubavna reč, pomalo trapavo i nezgrapno ali sigurno iskreno i srdačno… Sada uglavnom poštar donosi službenu poštu, komunalije, reklamni materijal, sve sterilno, bez emocija. Još po koja čestitka stigne retko, od prvačića koji su naučili prva slova i čestitaju Novu godinu, kao neugasli žižak, koji podseća na ogroman plamen koji je goreo u srcima mladih, veštih pisanju pisama, čestitki, dopisnica i razglednica, sa toplinom i setom, sa nadom u neka nova jutra, u neki novi i bolji svet gde bi osnovna banknota bila LJUBAV i zagrljaj dragih i bliskih, u kome ceo svet igra jedno neprekinuto kolo prijateljstva, uzajamnog poštovanja i uvažavanja. Možda jedno takvo pismo luta svetom u boci koju nose morski vali, vozu koji malo kasni, kome se nadamo, priželjkujemo i očekujemo u svojim mladalačkim mislima ispod sedih vlasi, sa ljubavlju i ustreptalošću u duši i mislima, u rečima poštara Jefta; „danas nema, ali sutra, sutra će sigurno biti …“. Sa pismima ili bez pisama ovaj svet ide neminovno njemu znanom trasom a mi držeći u rukama već požutela pisma i razglednice ne damo zaboravu ono naše … što nekad bejaše …