ZIMSKE ČAROLIJE

0 4.829

Dopisnica iz Varoši
„Jedne proste, vojvođanske zime … “ sipao je sneg po šorovima, raznoseći ga nemirni severac po krovovima, ogolelim krošnjama, kamarama sena, po kupama kukuruzovine a pahulje su u svom srebrnastom plesu izvodile prave čarolije, zasipajući zarumenjena lica prolaznika. Behu to zime snegovite i duge, sa puno snežnih nanosa, koji su predstavljali pravi problem đacima, pogotovo onim najmlađim na putu do škole, kada smetovi još nisu bili rasčišćeni. I sve je bilo obučeno u belo, svuda mir, samo bi se začuo poneki graktaj vrane kada bi nadletala sokake. Noću, ispod uličnih svetiljki, sneg je svetlucao i treperio kao najfiniji kristal – šećer i kao da je mamio dečurliju u svoj zagrljaj. Gde su deca, tu je i grudvanje, grudvalo se posle povratka iz škole pa do kasnih večernjih sati, pravili se bunkeri od snega i zakazivana grudvanja sa decom iz drugog sokaka, uz vrisku i ciku, puno radosti uz po koji razbijen ulični prozor, što je grudvanje vrlo brzo pretvaralo u pravu bežaniju pred ljutitim gazdom. Na zaleđenim barama se klizalo ili lomio led, a na starom Tamišu i Jeru se igrao hokej, čorkuljalo i klizalo. Na starom Tamišu je bilo lepo videti bračni par Hotomski, naše sugrađane iz daleke Rusije, kako skladno kližu u ritmu ostavljenih stepa i šapat ogromnih breza pored moćnog Dona. Bilo je i studenata koji su imali prave klizaljke i koji su veseli i razdragani klizali uz nenadane padove i kikot devojaka. Za vreme zime konji su se prezali u saonice, kojih je bilo dosta u našoj Varoši i koje su služile za rad, ili nabavku namirnica, kao i za provod na snegu. Bilo je onih običnih i onih svečanih sa praporcima, uparađeni sa novim sersamima, besnim čilašima ili mrkovima, puni snage, neobuzdani, dok im je para izlazila iz nozdrva šireći se kao snežni oblačak. Naročito je bilo svečano oko Božića, kada paori upregnu svoje konje u saonice, nagizdaju ih i okite, umotani u tople opaklije i šubare i krenu vožnju po Varoši. Našla bi se i pletara dobrog vina, harmonikaš i vesela družina, pesma i svirka, zarumenjeni dečaci kako trče i kače se o saonice uživajući u svečarskoj vožnji, zadihani, oznojani i gologlavi. Pevali su se bećarci, uz obavezno zaustavljanje pred nekom od birtija, gde ih je pozdravljalo kafansko društvo, nadmećući se u pesmi, nazdravljanju, čestitanju uz smeh i šalu. Već od prvog decembra krenulo bi se sa kupovinom i pisanjem čestitki svojim bližim i prijateljima. Čestitke su se kupovale na pošti ili kod „Erne“ u polukružnoj trafici, zavejanoj snegom sa čađavim sulunarom iznad ravnog krova iz koga se pušio dim, koga je vetar povijao na sve strane. Čestitki je bilo raznih, od onih običnih do onih sa sjajem u kovertama sa zimskim detaljima, maštovitim fotografijama sa šumskim pejsažima koji su se činili neodoljivim i tako nestvarnim. Bilo je tu i dvoraca, raskošnih, obasutim snegom, plašljivih jelena na šumskom proplanku, bajkovitih saonica sa čudesnim Deda Mrazom i poklonima, koje samo dečija mašta može da zamisli. Poštari su imali pune ruke posla, sa punim torbama i trebalo je sve to podeliti, pre svega dečici koja su ih nestrpljivo očekivala kao najdraži dar, kao priželjkivanu igračku koju su dugo isčekivali. Poštar Jefta je bio oličenje poštanskog poslenika sa ogromnom torbom, sa snegom na šubari, uvek nasmejan i spreman na šalu, pogotovo sa decom koju je očinski znao da uteši, ukoliko toga dana neki mališan nije dobio čestitku. Tu bi ga Jefta pomilovao po glavi uz glasno obećanje da će sigurno sledećim vozom stići pošiljka i da će tu biti i njegova čestitka. Za vreme zimskih meseci bi se održavale igranke u velikoj sali hotela „Beograd“ ili balovi u vatrogasnom Domu, gde bi se birala i lepotica bala. Naša Varoš kao sresko sedište je i te kako bila primamljiva za mladiće i devojke iz okolnih mesta, tako da su igranke bile prepune mladosti, ali i onih srednjih generacija, pre svega bankara, sreskih uposlenika, trgovaca i sve je odisalo radošću, ljubavlju, milinom a kada orkestar zasvira ponoćni ples i najavi početak Nove godine, svi bi poskakali sa svojih stolica i jedni drugima čestitali Novu godinu, znani i neznani podgrejani sveopštom atmosferom ili rumenim vinom i u svačijim očima se očitavala ta radost, ta lepota življenja, taj suživot. Maestro Elek, Bata Rus, Tića, Oleg, Peter Barna i Nikola su bili pravi virtuozi i znali su da naprave štimung i dovedu do usijanja plesače a i da razgale srca ponekom dobrom, starom romansom, koju su zaljubljeni u žaru i transu, u novogodišnjoj noći tiho pevušili sa orkestrom, svojoj ljubavi. Korzo se nije prekidao ni tokom zimskih meseci. U uobičajeno vreme se izlazilo i šetalo od kioska „Erne“ pa kraja zgrade Sreza, korak po korak uz priču i prijateljsko ćaskanje u atmosferi zaljubljenosti i snoviđenja. Posle korzoa, zna se, bioskop, velika, prelepa dvorana, zagrejana i uvek puna varošana željnih da pogledaju svetske, filmske zvezde toga doba. I opet posle bioskopske predstave mlađi bi nastavili sa grudvanjem i valjanjem u snegu, samo bi se oglasila noćobdija sova da ih prekori zbog uznemiravanja. Sat na tornju Katoličke Crkve je otkucavo vreme i rasterivao u let promrzle golubove, plašljive i sanjive, Varoš je spavala zimskim snom, tiha i uljuljkana, samo bi se ponekada začuo lavež pasa, tamo negde na kraju Varoši, verovatno odgoneći lukavu lisicu, koja se u zimskoj, hladnoj noći isuviše približila kokošinjcu. U prohladna jutra, ljudi toplo odeveni žurili su na posao u Srez, banku, školu, bolnicu … Počinjao bi novi dan i sve ispočetka od grudvanja, klizanja do sankanja i žamora dece. Mlade snaše zajapurene i nasmešene bi donosile vodu sa bunara, usput se obaveštavajući o najnovijim varoškim novostima, dok im je sneg škripao pod nogama uz ono obavezno „i slatka moja ta nemoj nikom kasti“… Oko podneva bi se oglasio i sreski dobošar sa zvaničnim novostima i obaveštenjima, dugo udarajući u svoj doboš, da se prikupi što više varošana i da bi zagrejao promrzle ruke. Posle uvodnog dumbaranja započinjao bi piskavim glasom „daje se na znanje“ … i tako od tačke do tačke informisao promrzle varošane. Sneg bi čudnovato prepokrio sve probleme, sve bi se utišalo, ljudi su uglavnom odmarali, po birtijama bi se vodili razno – razni razgovori i tako uz kuvanu rakiju do podneva, kada bi išli na ručak, gde bi ih čekala topla supa i rindflajš sa sosom i barenim krompirom. Posebno su bili nezaboravni svinjokolji, kao nešto čemu se dečica najviše raduju. Sa prvim pahuljama snega obično bi se započeo i ovaj posao kao završnica paorskog rada i truda. U sam osvit zore deda bi već založio pod kazan, domaćin bi obezbedio sve potrepštine, čekao se majstor i uz vruću rakiju i kafu otpočinjalo bi se sa poslom. U to vreme su se svinje prljile slamom, pa se posle četkama i ciglom čistio gar i ostaci čekinja, tako da se koža žutila kao limun. Deca su nestrpljivo isčekivala da majstor rasklati mangulana i da im da vodenjak, koji je kada se naduva služio kao lopta i dečija zanimacija. Doručak je bio obiman i zalivao se domaćim vinom, da li crnim ili belim. Puno dvorište ukućana i komšija, šale i priče na pretek, rano popodne se već prave krvavica, švargla i džigernjača i sve miriše na luk, biber i mlevenu papriku. Naj kraju dana se priprema meso za kobasicu a u kazanu se praćakaju rumeni čvarci mameći i mirisom i izgledom. Na večeru pored glavnog majstora i ukućana bi pozvali i komšije i kumove na kiselu čorbu od „špic“ rebara, da se proba kobasica, dinstana krmenadla, bareni krompir, pa kiseli kupus, milina jedna. Pa još ako kum dovede tamburaše, pesmi i šalama nikada kraja … Sada su zime nekako bez sjaja, bez velikog snega, cike i vriske dece u jurnjavi za vodenjakom . Sanki i čilaša već odavno nema, asfalt je prepokrio sokake, velika sala i sam hotel zagrcnuti u sopstvenoj ruševini, sa korzoa su netragom nestali i oni najuporniji šetači, nema ni kioska kod „Erne“, čestitki koje su nevidelom pošle za poštarom Jeftom u neki drugi svet, nema ni snaša na bunaru, dobošar je odobovao svoje poslednje vesti, sa poslednjim vozom je zanavek otputovala i jedna mladost, običaji, jedna zamrznuta suza dečaka na pustom peronu, ukočena ruka otpravnika vozova sa crvenom kapom, otišla je i zima duga i hladna sa sijasetom pahulja koje su pokrivale celu Varoš blistajući i trepereći pod uličnim svetiljkama, žmirkajući poput dede u zadimljenoj kujni pored peći, sa svojim sećanjem i tugom u srcu za jednom mladošću nedopevanoj, nedoigranoj, sećanjem i žalom na ono naše … što nekad bejaše …

Dobijte obaveštenja u realnom vremenu odmah nakon objavljivanja nove vesti.

Možda vam se sviđa i
Ostavi komentar

Vaša email adresa neće nigde biti prikazana