ŽUTA KUĆA
Pečat pripadnosti jednom vremenu
Da bi smo se prisetili nečeg što više nema, nečeg što više ne postoji, dovoljno je čista srca zažmuriti i u sebi probuditi usnula sećanja koja će se, gle čuda, odjednom pojaviti i vratiti nas u neko davno vreme, vreme koje smo zaboravili da smo nekada živeli. Ta probuđena sećanja u nama će stvoriti osećaj melanholije i nostalgije za tim davnim vremenima ali isto tako će nam pomoći da shvatimo misao po kojoj čovek kada izgubi ono što je nekada voleo, treba da voli ono što ima. I upravo ta dubina sećanja koju posedujemo će pokazati koliko smo voleli ono čega više nema, pokazaće koliko smo živeli, ili pak samo prošli pored života.
Polazeći od jednog takvog razamišljanja svesno budeći usnula sećanja na pamet mi pada da se tu na uglu ulica Maršala Tita i JNA, odmah preko puta od pravoslavne crkve, nalazila žuta kuća, bar je ja tako pamtim.Bila je to kuća koja se po svom arhitektonskom rešenju nije u ničemu razlikovala od većine tadašnjih kuća u Jaši Tomić, ali koja je opet s druge strane predstavljela mesto koje je mnogim meštanima, ali i onima koji su poodavno otišli iz njega ostala u pamćenju kao pečat pripadnosti jednom vremenu. Bila je to sasvim obična kuća sa krovom na dve vode koja se svojim većim delom prostirala ulicom Maršala Tita, a drugim manjim delom ulicom JNA. Govorili smo tada – kuća na ge. Nekoliko prozora i četvoro vrata koji su bili na toj kući, svako za sebe, krili su priču svojih stanara. Upravo te priče koje smo mogli da čujemo kada smo ulazili na bilo koja vrata te kuće, ili stojeći ispod prozora učinili su da sećanje na ovu kuću bude interesantno.
Odmah tu, na ćošku bila je u duhu našeg mentaliteta kafana koja se zvala Borac. U toj, ne velikoj, kafani počinjana su prva momkovanja i dokazivanja muškosti potvrđujući priču da je kod nas kafana najrazvijenija institucija sistema. U toj kafani su proslavljane pobede i tugovani porazi FK “Radnički“. Prepričavani su događaji sa fudbalskih utakmica, sa ushićenjem i divljenjem se govorilo o sjajnim driblinzima tadašnjih jašinskih fudbalera. Iz ove kafane se išlo na fudbalsku utakmicu, sa utakmice se svraćalo u ovu kafanu. Bio je to ritual vredan divljenja. U toj kafani ,mogi su provodili svoje boemske večeri u kojoj akter nije bio teret sebi i celome svetu. Druženje u toj kafani se moglo pretočiti u stihove:
“Dva stara druga s dušama što su,
Sastaju se svakoga dana u
Pa se uz kapljice prisećaju fino,
Minule mladosti krv im greje vino.
Od sećanja dragih oči im se smeju,
A od bolnih suze nevidljive liju.
Sjećanje im duše truje i liječi,
Od života samo ostadoše riječi.”.
Mnogi su u ovoj kafani pretvarali dan u noć i u cik zore odlazili natopljeni kafanskim dimom i opijeni vinom i srećom put svog doma, znajući da će se ponovo njoj vratiti i nastaviti samo za tren prekinute stihove svoje pesme. Samo korak dalje od kafane bio je parohijski dom, stan za paroha koji je službovao u Jaši. Nekako se čudno ispreplelo da kafana i parohijski dom budu tik jedno uz drugo kao da se htelo pokazati da između duhovnog i ovozemaljskog života postoji tesna, neraskidiva veza. Nije bio redak slučaj da lokalni paroh u smiraj dana, kada okai svoju časnu svešteničku odoru, učini korak nazad i da u kafani uz dobro vino i dobre tamburaše, glasom koji mu je od boga dat zapeva Tiho noći moje zlato spava, pritom znajući da je sutra novi dan i da časnu odoru treba zanova, neokaljano obući. Hodeći dalje, pored parohijskog doma s desne strane nalazila se mesara. Opet nekim čudom ili voljom jedno se otvara – drugo zatvara. Opet ima sveta pred žutom kućom. Bejaše to vreme kada nije bilo privatnih prodavnica i kada se po meso u tu mesaru dolazilo iz svih delova ovog mesta. Dolazili su ljudi i iz Forštata i iz Čongrada i iz Bikarnice i iz Male i oni koji su živeli kod bolnice i oni koji su živeli u Ćukovcu. Domaćice su dolazile da kupe šta im je za taj dan trebalo iskoristivši priliku da razmene koju reč sa onim kog su tu srele. Bili su to trenuci kada se moglo, onako s nogu čisto iz radoznalosti, porazgovarati i o onome što je predhodna jašinska noć htela sakriti, ali ipak nije uspela. Na kraju ovog niza, na kraju žute kuće, bila je berberska radnja u kojoj je radio Iva berberin. Za deda Ivu, kako ga ja pamtim, bi se slobodno moglo reći da je važio onaj bećarac koji kaže:
“Berberi su dobri ljudi nasmejana lica
a međ njima najbolji je deda Iva brica…”
Veliki izlog u kojem su stajale precizno poređane makaze, mašinica za šišanje i kaiš za oštrenje berberske britve su svakom prolazniku jasno stavljali do znanja da u ovoj berberskoj radnji možete uraditi kompletno anduliranje. Mnogi meštani, i stariji i mlađi, ovde su dolazili. Ovi prvi na brijanje i podšišavanje a ovi drugi da ih deda Iva ošiša na tzv. tarzanku frizuru. Zvonce na vratima koje je najavljivalo ulazak mušterije kao i karakterističan miris koji je nastajao kao mešavina sapuna za brijanje i kolonjske vode ostaće trajno zabeleženo u sećanju na postojanje berberskih radnji kojih danas,skoro da i nema. U ovoj radnji su se, dok ste čekali svoj red, vodili muški razgovori o svemu i svačemu a bogami i mnoge anegdote su se pričane i prepričavane gde nikome nije bilo toliko važno da li je to što je čuo istina ili ne. Važno je bilo družiti se.
Žute kuće više nema. Davno je srušena. Na njenom mestu je nikla stambena zgrada. Ali je zato nama koji je pamtimo ostalo da se svako prema svom sećanju priseti nekih davnih vremena ako nizbogčeg drugog ono zbog toga da sećanje na neku staru Jašu nikada ne nestane. ONO NAŠE ŠTO NEKAD BEJAŠE!
Radovan Zubac