SLAVUJ, PTICA SREĆE
Ljubav se ne uzima, ljubav se daje
Postoji jedno sećanje koje volim i kojem se uvek rado vraćam. To sećanje u meni jednako budi davno usnulo dečačko hodanje po oblacima, hodanje u kojem se lepota novog dana udisala punim plućima. Sada, posle toliko godina, kad razmislim – bila su to neka lepa vremena. Valjda zbog tih osećanja koja me vežu za ta vremena, svaka pomisao na njih u meni budi osećaj ugodnosti. Kad god me ona ophrvu, misli mi počnu jednako leteti ka jednoj zgradi koje više nema, ali koje se i danas sasvim jasno sećam. To je zgrada „Male škole”. Ona se nalazila na gornjem obodu parka, na mestu gde su danas smeštene klupe i kratke staze za šetnju novoizgrađene Osnovne škole „Stevan Aleksić”. Ta „Mala škola”, kako smo je svi zvali, dugo je odolevala naletima vremena, skoro nepuna dva veka je stajala prkosno svedočeći o mnogim događajima koji se odigraše na ovim prostorima, da bi na kraju umorna i trošna ustupila mesto novom objektu, mireći se na taj način sa svojom sudbinom da će definitivno otići u zaborav.
U vreme kada su mnoge generacije išle u „Malu školu” u Jaši Tomiću, za njih je to bila samo zgrada škole i ništa više. Danas, posle svih ovih godina, ta zgrada koja je ostala samo još u sećanjima jednog broja meštana budi jednu dublju znatiželju, koja ide mnogo dalje od pukog saznanja da je u ovoj zgradi dugi niz godina bila smeštena „Mala škola”. Ta je zgrada pre nego što je postala školom imala jedno drugo značenje i funkciju. To zdanje je podigla katolička crkva 1792. godine i u njemu je bila smeštena uprava zagrebačkog Kaptola. To se desilo u vreme kada je Kaptol na ime oduzetih imanja na području Karlovačke vojne granice dobio imanja u Banatu. Istorijski spisi kažu da se to odigralo 1781. godine. Novosazidana zgrada u kojoj je bila smeštena uprava trebala je da obezbedi nesmetan uticaj na širenje i odbranu interesa zagrebačkog Kaptola na ovim prostorima. Ta misija je bila poverena sveštenicima i kaluđerima Benediktinskog reda. Tek posle nekoliko decenija zgrada je postala školski objekat. Zgrada je po svojoj spoljašnjosti bila jednostavna. Karakterisali su je ravni spoljni zidovi i krov na četiri vode. Takva nenametljiva arhitektonska rešenja su, svakako, bila primerena prvobitnoj funkciji koja je bila namenjena tom objektu. Zgrada je imala jedan sprat ka kojem su vodile drvene stepenice, koje su, dok ste hodali po njima, proizvodile nekakav čudan zvuk, koji je bio nalik glasu mačeta koje tek što je ugledalo svetlo sveta. U prizemlju zgrade među nekoliko soba postojala je jedna mala prostorija. U periodu kada je ovaj objekat bio škola u toj prostoriji se držao ugalj za grejanje učionica. Ta mala prostorija je imala samo jedna vrata, koja su bila starinska, s opšivima od kovanog gvožđa, na kojima je na vrhu stajalo prozorče sa rešetkom u obliku krsta. U toj prostoriji nije bilo prozora niti bilo kakvih drugih otvora, što je kada bi kročili u nju stvaralo osećaj čudne tajanstvenosti satkane od gustog mraka i teškog vazduha. Sećam se da je taj mali deo mistične tame u meni uvek izazivao jednu vrstu straha i rađao osećaj da će neko ili nešto iz tog mraka da iskoči. Upravo za tu prostoriju iz vremena kada se objektom u kojem je ona bila smeštena širilo ono apokrifno Domine Deus salutis meae, in die clamavi, et nocte coram te, vezana je jedna priča, koja evo svih ovih vekova traje. Priča je veoma interesantna, pa stoga zavređuje pažnju da se još jednom čuje.
Sredinom devedesetih godina XVIII veka, kada su migracije ljudi bile skoro usud, a uticaj Kaptola značajan, u Modoš se doselila jedna slovačka porodica. Čovek i žena koji su se doselili u ovo mesto imali su ćerku jedinicu, koju su između ostalog krasili fizička lepota i smernost. Priča veli da je lepota te devojke odmah privukla pažnju tadašnjih meštana. Niko spram devojčine lepote nije mogao da ostane ravnodušan. Nesrećna devojka kao da je bila svesna da je lepota strašna, užasna stvar, pa se klonila čestog izlaska iz kuće, misleći da će na taj način poštedeti i sebe i svoje roditelje raznih neprijatnosti. Izlazila je tek toliko koliko je to bilo neophodno. Međutim, kako to obično i biva, ono što je nedokučivo i intrigantno, ono što budi maštu i požudu ne može ostati neprimetno. Devojka je zapala za oko tadašnjem modoškom vlastelinu Jozefu Keresturiju, naoko prijemčivom, ali po karakteru naopakom čoveku, koji je kada ju je prvi put ugledao jednostavno poželeo da je ima. S obzirom na njegovo bogatstvo ostvarenje te želje mu nije predstavljalo problem. Naredio je svojoj straži da mu dovedu tu devojku u njegove odaje. Kada su stražari došli do kuće u kojoj je devojka živela i saopštili njenim roditeljima zašto su došli bol i očaj su se poput ptice-zlosutnice nadvili nad njima. Otac i majka su preklinjali stražare da ne odvode devojku, da je ona još mlada – tek je bila napunila sedamnaest leta – ali vajde nije bilo, devojka je morala u ruke vlastelinu Keresturiju. Za sve to vreme devojka je bila u kući i slušala šta se napolju dešava. U trenutku kada su stražari počeli da primenjuju silu, besomučno udarajući njene roditelje, ona je istupila iz kuće. Izašla je obučena u du
gu, belu haljinu, sa raspuštenom, uredno očešljanom kosom koja je padala preko nedara i leđa. Devojka je hodala tako dostojanstveno da bi joj na takvom držanju i mnoge kraljice mogle pozavideti. U tim su trenucima njena lepota i odvažnost još više došli do izražaja. Svojom pojavom je razoružala raspomamljene stražare. Pogledala ih je i rekla: „Vodite me vlastelinu”. Dok su stražari odvodili devojku ona se okrenula ka svojim tugom ophrvanim roditeljima i sa blagim osmehom na licu prošaputala: „Ne očajavajte. Tako mora biti. Što se mora nije teško”. Put do vlastelinovih odaja više je ličio na mimohod, čuli su se samo potmuli zvuci koraka i šuštanje devojčine haljine. Devojka je u odaje vlastelina Keresturija ušla isto onako kao što je iz kuće i izašla. Dostojanstveno i hrabro. Njeno lice kada je ugledala vlastelina delovalo je strogo i bez straha. To je veoma iznenadilo Jozefa Keresturija, jer je očekivao nešto sasvim drugo. Dugo je posmatrao devojku, a ona je jednako stajala mirno. Posle nekog vremena neprijatne tišine vlastelin Keresturi je progovorio: „Stvarno si lepa”. No ni to laskanje nije promenilo devojčin stav, naprotiv, nakon te rečenice u njenim očima se mogao videti prezir prema čoveku koji je tada imao veliku moć. Kako je vreme više odmicalo požuda je sve više osvajala Keresturija, gubio je moć samokontrole po kojoj je inače bio poznat. Iako se trudio da svojim držanjem opravda zvanje koje je imao vlastelin to nije uspevao, jer ga je svaki trenutak proveden u prostoriji sa devojkom gurao ka ambisu niskih strasti i želja. U jednom trenutku kada su ga one sasvim ophrvale odveo je devojku u svoje odaje. Devojka, em što nije ništa progovarala, em što nije dopuštala da je emocije savladaju. Suza jedna nije kanula. Jednako je bila hladna i mirna što je dodatno samog vlastelina izbezumljivalo. Kao da je nekome dala zavet ćutanja. Vlastelin Keresturi je devojku smestio u jednu sobu i obasipao je raznoraznim darovima kad god joj je pod naletom strasti dolazio. Čak je, što nije bilo karakteristično za tog čoveka, pred njom i njenom lepotom pokazivao znake slabosti i nespokojstva. Čak ni grubosti prema devojci nisu mogle da prekinu taj strašni zavet ćutanja. Devojka je uvek ostajala ista kao kada je prvi put kročila u dvore Jozefa Keresturija. Vlastelin je polako počeo da gubi razum. U jednom trenutku je, kada su ga nemoć i očajanje savladali, potražio pomoć od prepozita koji je bio na čelu uprave zagrebačkog kaptola u Modošu. Prepozit je smatrao da je devojka pod uticajem đavoljih čini i da bi je iz tog razloga trebalo dovesti i zatvoriti tri dana u jednu ćeliju koja je namenjena za pročišćenje grešnih. Tri dana bez hrane i bez vode, u carstvu mraka. Vlastelin je nevoljno pristao na taj predlog i devojku je doveo u upravu kaptola. Kaluđeri su u prisustvu prepozita i vlastelina devojku zatvorili upravo u tu malu prostoriju sa jednim vratima i malim prozorom na njima. U smiraj trećeg dana pun nestrpljenja i nade Jozef Keresturi je došao po devojku. Kaluđeri su vrata od ćelije otvorili, a tada je umesto devojke iz prostorije izletela slavuj ptica. Izletela i odletela put neba, put slobode. Kada su kaluđeri i vlastelin ušli u ćeliju zatekli su tamo samo obuću i haljine devojke koja je tu bila zatvorena. Na zadnjem zidu ćelije bilo je ispisano bojom sunca sledeće – Ljubav se ne uzima, ljubav se daje. Vlastelin Keresturi je toliko bio ljut da je prepozita koji mu je predložio da devojku treba zatvoriti kako bi se očistila od đavoljih čini zadavio golim rukama. Veliki vlastelin Jozef Keresturi posle toga se nikada nije oporavio. Ostatak života je proveo u dubokoj tuzi i nesreći, zatočen mislima o devojci čija je lepota i odvažnost ostala za njega velika, nikada razjašnjena tajna. Razmišljao je o devojci koju je voleo, ali koja nije volela njega. Razmišljao je o devojci koje više nije bilo tu.
Priča dalje kaže da su se dugo posle toga reči koje su bile ispisane na zidu mogle videti. Sve intervencije uprave Kaptola, a potom i škole da se tragovi tih reči prikriju ostali su bezuspešni. Te reči su se jednako pojavljivale probijajući sve postavljene naslage zaborava, sijajući jednim čudnim sjajem koji je mrak pretvarao u svetlo. Zato, dragi moji, kada u smiraj dana dođete u krug osnovne škole u Jaši Tomiću na mestu gde se nekada nalazila zgrada „Male škole”, dok šetate uređenom stazom ili pak sedite na klupi, dobro oslušnite cvrkut ptica koji se čuje sa obližnjeg drveća. Možda ćete u toj ptičijoj pesmi prepoznati pesmu slavuja koja je davno ispevana. Možda ćete u toj pesmi naći odgovore na pitanja koja su samo vaša i na koja, hodajući nemirnim stazama ljubavi, uporno tražite odgovor. Možda.
Radovan Zubac