„DASKE KOJE ŽIVOT ZNAČE“

Dopisnica iz Varoši
Čudna je ta reč, igra. Započinje još u najranijem detinjstvu, pa tokom celog života traje, menjajući samo svoje oblike u vremenu i prostoru. Jedna od ovih igara je i pozorišna igra, igra koja se nameće i kao potreba nasušna, onima koji uplove u te nemirne vode, i kao lek ustreptaloj duši, koja želi da dokuči granice nekih dalekih svetova, otisnuvši se hrabro, baš kao i grudva snega sa snežne padine. Nagon od iskona, od postanka, želja za predstavljanjem i buđenjem osećanja, delenje te ushićenosti na sceni, oduvek je privlačila, kao magija i stare i mlade, svetlima pozornice, u mnogim sredinama širom Vaseljene, pa tako i naše Varoši. Već više od jednog veka, sreski činovnici, učitelji, zanatlije, paori, đaci i trgovci u dugom nizu prinosili su nam likove i scene iz bezbrojnih tekstova, napisanih u slavu boginje Talije, uvek gladne novih zbivanja i dogodovština, raspaljenih maštovitošću izvođača. Živeti tuđi život oduvek je bio veliki izazov za sve, videti sebe u drugom obličju, nadomeštajući ono što je možda propušteno u sopstvenom, bila je želja i potreba tananih duša, nazvanih glumcima, a oni su u stvari hteli samo nešto malo više od svakodnevnice, od ustaljenosti, da odškrinu vrata nepoznatog sveta, zadovolje svoju ljubopitnost i uplove u novu duhovnu avanturu. Sećanja na prve sedeljke i okupljanja prve pozorišne trupe u našoj Varoši su nažalost izbledela i trepere poput julske jare svuda oko nas, neuhvatljiva za pamćenje, ali svakako se dobro pamti ono vreme iza Velikog rata, kada je obnovljen rad pozorišta. Varoš u svom privrednom usponu, dolazak novih žitelja i novih ideja, davalo je dobre nade za istinske pregaoce i činodejstvujušče na „daskama koje život znače“. Oplemenjivanje i obogaćivanje i sebe i drugih, harmonija realnog i imaginarnog. I tako više od jednoga veka smenjivale su se na tim daskama generacije i generacije glumaca, koji su nam kroz svoje mnogobrojne likove, koje su nam prinosili, prinosili i deo sebe, a nama ostavljali zbunjenost i nevericu, da su to oni isti ljudi, naši susedi, koje smo svakodnevno viđali, ali sada pod svetlima reflektora činilo nam se, da ih zapravo vidimo prvi put. Ta magija je trajala sve do svršetka predstave, upaljena svetla su nas vraćala u sadašnjost, dok su pred nama još uvek defilovali likovi „pokondirenih tikvi, ministarki, načelnika, čizmara, Ružičića …“. Baviti se ovom lepom umetnošću nikada nije bilo lako, pogotovo amaterski, gde je bilo raznih struka i profila, ali pre svega, ogromna ljubav i požrtvovanje je sve to nadopunjavalo, a nagrada je bila veliki, spontani aplauz sugrađana na otvorenoj sceni. Da pomenem samo neke iz tog velikog stroja, a bilo ih je jako puno, (neka se drugi ne uvrede), Pera, Draga, Branka, Veselinku, Špira, Radovana, Darka, Stevana, Matu … Zaista, ima ih puno i svi su oni dali veliki doprinos, kako u promociji naše Varoši, tako i u utemeljenju i višedecenijskom trajanju ove kulturne institucije. Pored vrsnih glumaca, bilo je i velikih režisera – amatera, ovih zahtevnih predstava koji, iako amateri, u svojoj lucidnosti, i u veoma otežanim okolnostima, kada se borilo, pre svega sa uvek prisutnom besparicom, izlazili su hrabro na „crtu“, takmičeći se sa onima, čija je to bila profesija. Dolaskom profesora Koste Apostolovića u našu Varoš, pozorište je dobilo na zamahu, prosto se razgoreo taj plamičak koji je jedno vreme tinjao, razbuktao ga kroz bezbroj nezaboravnih predstava, uveseljavajući varošane kroz brojne premijere. Pozorišna dvorana je uvek bila prepuna gledalaca, a ovaj skromni čovek, koji je samoga sebe ugradio u pozorište, neumornim radom je prinosio radost i osmeh na lica, i bar za trenutak odgonio neke tužne slike. Varoš naša, je bila mnogo puta domaćin smotri i festivala amatera iz cele Vojvodine, i to je bio praznik za celu Varoš, tih nekoliko dana je bilo svečano i čarobno, da se posle toga još dugo priča i pamti. Samo da podsetim naše drage sugrađane da je početkom pedesetih godina prošloga veka, zahvaljujući agilnošću tadašnjeg predsednika Sreza, Vidaka, izgrađena velelepna zgrada Doma kulture, a da je scenu projektovao čuveni Bojan Stupica. Sala je i danas ponos i ukras naše Varoši. Još i sada, za vreme zimskih večeri i sedeljki, naši stariji žitelji prepričavaju zgode sa pozorišnih predstava i pripovedaju da su ovde, na našoj sceni, gostovala i čuvena profesionalna pozorišta iz Beograda, Novog Sada, Zrenjanina, Kikinde … čak i beogradska filharmonija pod upravom g. Zdravkovića. Prikazivane su i opere i operete, a naša, varoška publika, imala je istančan osećaj i znala je da prepozna prave vrednosti i to nagradi velikim, dugotrajnim aplauzima, tako da su se svi oni rado vraćali u našu Varoš sa novim predstavama i svuda, u kulturnim krugovima, isticali kvalitet i umeće naše publike. I danas zahvaljujući novim entuzijastama i ljubiteljima pozorišta, ono i dalje živi i radi, razgorevajući ponovo taj pozorišni plam, pristižu nove generacije, predvođene novim režiserom, velikim zanesenjakom i zaljubljenikom u ovu umetnost, Radovanom, i ne daju da se ova luč davno zapaljena ugasi, nego je hrabro raspiruju svojim poletom, otimajući od svakodnevnice najviše što mogu, a što prvi nastupi sa predstavom „Ordinacija“ to i potvrđuju, zato im od srca veliko hvala … hvala u ime svih varošana. Sa istoka se gomilaju neki teški, olovni oblaci, sprema se oluja, sivilo pritislo ravnicu, baš kao i život paorski, ali opet negde u daljini leluja otvorena zavesa, a na sceni promalja jarka svetlost, odgoneći i tugu i beznađe, polako se popunjavaju redovi novim životom što nosi nadu i radost, baš kao i blagi povetarac miris majskih lipa i zvonastog đurđevka, grejući nam predvečerja mišlju, da jesmo i da ćemo biti, pa sutra je novi dan, nova scena. Negde iz sumraka dopiru zvuci gitare i gromki glas gospođe ministarke da još ništa nije gotovo, da se sve vraća, a nas opominje i podseća na ono naše … što nekad bejaše …