DUBOKI SU KORENI

0 424

Šapat molitve i zvuk razbijenog zvona

Uvek je čoveku milo kad se druži sa dobrom knjigom. Skoro sam pročitao Monografiju modoške parohije, koju je, pre skoro osam decenija, štampala Matica srpska, a koju je napisao prota Ivan Aleksić, paroh jašatomićki. Kao i svaka dobra monografija, tako i ova u čoveku uspeva da probudi neka interesovanja za koja čovek i ne zna da u njemu obitavaju. Izgleda da je spoznaja jedan od najugodnijih darova koje čovek može sam sebi da podari. U obilju podataka koje autor u monografiji iznosi postoje i mesta koja su obavijena nekim velom tajne, nekom nedorečenošću, koja prosto bude čovekovu radoznalost. Tako je bilo i sa mnom. Nakon što sam pročitao monografiju počele su po glavi da mi se roje mnoge misli, od kojih mi se jedna, upravo po svojoj nedorečenosti i po onome što sam u vezi nje imao prilike ranije da čujem, učinila posebno interesantnom.

Na zvoniku crkve Svetog oca Nikolaja u Jaši Tomiću stoji utisnuto – 1746. To je godina kada je ova crkva sazidana. Međutim, to nije jedini beleg vremena kojim je obeležen ovaj hram. Na njemu stoji još jedan takav beleg koji se nalazi u podnožiju zvonika, skrajnut od pogleda vernika i znatiželjnih ljudi. O čemu se zapravo radi? Radi se jednoj velikoj kamenoj ploči koja je uzidana u spoljni zid zvonika, a na kojoj su nevešte ali iskrene ruke uklesale: „OVDE POČIVA RAB BOŽIJI PROTOPREZVITER GAVRILO I JERIĐAKON STEFAN…1730. GOD.” Očigledno je da je ta ploča u stvari nadgrobna ploča, koja je stajala u porti stare crkve, a kojom je obeleženo grobno mesto gde su gore pomenuti ljudi sahranjeni. To neumitno vodi ka dokazu da je pravoslavni hram u ovom mestu postojao i pre nego što je nova crkva sazidana. Ali u isto vreme ta ploča je i svedočanstvo o tome koliko su duboki koreni pravoslavlja na ovim prostorima. Biće da su tvrdnje paroha Ivana Aleksića tačne kada kaže da je pravoslavlje na ovim prostorima bilo prisutno i pre nego što je Pećki Patrijarh Arsenije III Čarnojević poveo Srbe u veliku seobu, koja, kao po nekom usudu, i dalje traje i kao da nema kraja. Postojanje najstarije knjige modoške parohije, Antologine, koja je pečaćena 1715. godine, svedoči da naslućivanja te vrste nisu puki plod ljudske imaginacije. Ta, evo skoro tri veka stara knjiga – siguran sam u to – krije u sebi odgovore na mnoge tajne vezane za tako daleku i nedovoljno poznatu, ali interesantnu istoriju ovog mesta.

Dok se ta knjiga ne otvori i sve ono što je u njoj zapisano o ovom mestu ne protumači, ostaju nam jedino sećanja na priče o nekim davnim vremenima, događajima i ljudima, koje su se kroz vekove prenosile sa kolena na koleno. Takav je slučaj i sa starom pravoslavnom crkvom u Jaši Tomiću, nekadašnjem Modošu. Priča o sudbini te crkve je do mene došla dosta davno, da bi se u meni ponovo probudila onda kada sam pročitao monografiju prote Ivana Aleksića. Priču sam sasvim slučajno čuo od jedne čestite starine, koja je opet sve to čula od paroha koji je nekada službovao u ovom mestu. Stara crkva se, po priči, nalazila na istom mestu gde se danas nalazi crkva Svetog oca Nikolaja, samo što je po svojim dimenzijama bila neuporedivo manja od današnje. Bila je napravljena od drveta u vreme kada je uticaj Otomanskog carstva na ovim prostorima počeo da slabi. Turske vlasti su dozvolile da se jedan takav objekat podigne, ali uz određene uslove. Jedan od tih uslova je bio da na službama prisustvuje predstavnik vlasti za kojeg nisu važila pravila crkvenog ponašanja i koji je mogao da službu prekine kad god je to hteo, ukoliko bi tek i posumnjao da se to mesto koristi za blaćenje najviših carskih velikodostojnika, ili za ugožavanje carskog poretka. Ni tako ponižavajući odnos turskih vlasti nije mogao da poljulja veru koju su meštani u sebi nosili. Veru u Hrista spasitelja, svedržitelja, tvorca neba i zemlje i svega vidljivog i nevidljivog. Teško da bi se za takvu crkvu danas moglo reći da je to hram Božiji, ali tada on je to uistinu i bio. Krstovi u toj crkvi jesu bili od drveta, ali je vera ljudi koji su u hram dolazili bila zlatna. Zvonik je bio izmešten van crkve. Radilo se zapravo o dva drvena stuba koje je povezivala prečka, na kojoj je bilo okačeno malo zvono – malo, doduše, po svojim dimenzijama, ali koje je tada u srcima meštana odzvanjalo jače nego li sveukupni poziv na klanjanje svih hodža sa minareta carigradskih. Predstojeća politička događanja na ovim prostorima odredila su sudbinu stare crkve u Jaši Tomiću. Kada je vojska princa Eugena Savojskog krenula u oslobađanje ovih teritorija od Otomanske vladavine, bilo je jasno da će Turci uništiti za sobom sve ono što se uništiti može. To se desilo i sa ovom crkvom. Uoči napuštanja ovih teritorija Turci su crkvu spalili. Planula je kao kutija šibica. Međutim, tu nije bio kraj. Turci su kao znak sopstvene nemoći i očajanja svoj bes iskalili i na u to vreme viđenijim meštanima. Na udaru turskog gneva bili su protoprezviter Gavrilo i jeriđakon Stefan. U smiraj dana vezane su ih doveli ispred crkve. Terali su ih da gledaju kako azapi, uz zurle i talambase, skrnave i pogane hrišćanska obeležja. Piru ludila kao da nije bilo kraja. Priča dalje veli da su Turci nakon toga crkvu zapalili. S druge strane protoprezviter Gavrilo i njegov učenik jeriđakon Stefan nemo su posmatrali zastrašujući prizor, jednako u sebi ponavljajući molitvu za spas duše, no isto tako moleći Boga da bogohulnicima koji upriličiše ovakvo svetogrđe oprosti sve ono što počiniše, jer ni sami ne znaju šta čine. Ta mirnoća koja je poput dara sa nebesa prekrila njihova lica još više je razbesnela Turke. Na kraju su osakatili i protoprezvitera Gavrila i jeriđakona Stefana, obojici uzevši očni vid. Zvono sa zvonika su razbili i bacili ga, a na mesto zvonika su naglavačke obesili ova dva mučenika da vise, naslađujući se onako kako samo nesoj može da radi, mukama kojima su oni bili izloženi. Đavolja igranka je bila završena tek pred zoru, kada su u osvit novog dana pod naletom nove vojske Turci ovaj prostor i napustili. Jutro koje je osvanulo bilo je mirno. Nad tadašnjim Modošem se bila spustila neka gusta magla, koja kao da je svojim prisustvom želela da prikrije stravičan prizor koji su iza sebe Turci u ovom mestu ostavili. Miris gareži se poput mirisa tamjana neodoljivo širio ovim mestom. Tada, priča dalje kaže, na zgarištu crkve je došla jedna žena sa svoje dve kćeri. Skinuli su onesvešćena, ali i dalje živa tela protoprezvitera Gavrila i jerođakona Stefana i doneli ih u svoj, više no skromni dom. U njemu su ih te mironosice negovale i vidale im rane lekovitim travama i napicima sve dok oni nisu povratili snagu. Protoprezviter Gavrilo i jerođakon Stefan su poživeli još koju godinu. Očni vid nisu imali, uzet im je, ali su dobili duhovni vid kojim se može i dalji i dublje videti. Kojim se može proniknuti u sve tajne ljudskoga života. Za sve to vreme koliko im je bilo ostalo još od plama sveće života oni su jednako molitvom i postom bili privrženi veri, zbog koje su i nastradali.Upokojili su se tiho i mirno, isto onako kako su ostatak života proživeli. Meštani su ih sahranili u blizini crkve koje više nije bilo. Pored ostataka crkve kojoj su bili do kraja svog ovozemljakog života verni. Nadgrobnu ploču, koja i danas postoji kao svedočanstvo, meštani su im podigli 1730. godine.

Gde su tačno u krugu porte nove crkve Svetog oca Nikolaja u Jaši Tomiću sahranjeni protoprezviter Gavrilo i njegov učenik Stefan niko tačno ne zna. Predanje o tome nisam čuo. Možda postoje pisani tragovi, ali na njih još nismo naišli. Međutim, posle svega iznetog siguran sam u jedno: u to da svako onaj ko sa čistom, nepatvorenom verom kroči u krug porte crkve u Jaši Tomiću može sasvim jasno čuti šapat molitve koju su ovi stradalnici izgovarali, isto onako kao što može čuti i zvonjavu malog razbijenog zvona, koja se uprkos svemu, evo već više od tri veka, jednako čuje. Zbog toga, dragi moji, kada uđete u krug porte crkve u Jaši znajte da ne koračate po pustoj zemlji, već da hodate po tlu u kojem su zasađeni duboki koreni našeg postojanja na ovim prostorima.

Radovan Zubac

Dobijte obaveštenja u realnom vremenu odmah nakon objavljivanja nove vesti.

Možda vam se sviđa i

Ostavi komentar

Vaša email adresa neće nigde biti prikazana