MIRIS DUNJA
Dopisnica iz Varoši
„Jesen stiže, dunjo moja …“ i njen očaravajući miris je ispunjavao sokake i bašte moje Varoši, baš tako nekako početkom oktobra, oko Miholjdana, kada sunce pred zimu nas daruje tim toplim zakasnelim letom u odlasku, nagoveštavajući nadolazeću zimu. Ta čarobna lepotica, dunja, (latinski naziv Cydonia oblonga), kada prođu svi mirisi i šarenilo kasnog leta i početka jeseni, otkriva nam se, da upotpuni „Miholjsko leto“ i još jednom, snagom svog nesvakidašnjeg mirisa, zagolica nam davno ostavljeno detinjstvo, i vrati nas u neka prošla zlatno – žuta vremena, uokvirena na požutelim fotografijama, na zidu rodne kuće, prepunih priča i uspomena, koje neprestano žive u nama, i sa nama, podsećajući nas na vreme ono kada smo odrastali i sanjarili pod nebom prepunim tajanstvenih zvezda, koje su osvetljavale naše odrastanje. Dugačka kuća sa otvorenim gonkom, sa stubovima, izmalanih neobičnim mustrama i pravilno izvučenim „štraftama“ uvodio nas je, praćeni tim sladunjavim mirisom u „zadnju“ sobu, sobu gostinsku, sa politiranim nameštajem, obaveznim natkasnama i ormanima na kojima su bile poređane limun žute dunje, u polumraku, šireći svoj opojni miris, uvlačeći se pod uredno složene perjane dunje i prekrivače, vezene devojačkom rukom, kao deo štafira, koji je mlada nevesta donosila u novu kuću. Na zidu obavezno okačene slike predaka, deda sa dugim, zašiljenim brkovima i šeširom, baka u venčanici sa velom preko glave, neka davna deca, soba puna priča o vremenima i običajima. A , dunja ćuti i sanja, negde u dnu bašte, ili iza velike kamare pšenične slame, i čeka neke dečake u okračalim pantalonama, bosonoge, raspojasane, sa praćkama na grudima, uvek spremnih na šalu i smeh, da ih uberu, da im podare svoj miris i zauvek ih veže za jedno vreme, jednu baštu, jednu zvezdu što se smeši sa nebeskog plavetnila, u onim jesenjim, toplim noćima, kada kraljica ogrnuta u svoje žute odore, preplavljuje avlije i sokake, kada čitava Varoš miriše na ljubav, na čežnju, na neostvarenu nadu, pa neka svako u tom mirisu prepozna deo sebe samoga, deo sećanja, na neizlivenu suzu što se praćaka u oku, kao šaran uhvaćen u vršku, kao pisamce odneto banatskom košavom, tamo negde daleko, u dubine nabujalog Tamiša, koji nam svakoga proleća vraća ta nepročitana pisma, te neizgovorene reči, koje posmatramo sada sa radošću, ipak „nađeno je draže negubljena“. Ej, moji varošani, tamo negde, negde daleko u tuđini, širom zemaljskog šara, prolazeći gradom, ili šetajući u prirodi, da li vam se na trenutak učini da neki, iznenadni vetrić donosi neki prepoznatljiv miris, jedno sećanje, da iz magle uspomena izranja neko davno detinjstvo, jedna soba i miris dunja na ormanu, a ceo vidik se zažuti dunjama, onim zlatnim, da li u gugutu kumrije, one sa staroga đerma čujete zvona jednog vremena, koje vas doziva i opija mirisom varoških dunja, onih starih, čiji miris večito ostaje u nozdrvama, ma gde bili, i stalno, stalno vas podseća, na ono naše … što nekad bejaše …