POSLEDNJI VOZ …

0 4.966

Dopisnica iz Varoši
Krajem devetnaestog veka, kada se naša Varoš naglo razvijala, kao dobrobit nadolazeće civilizacije, stigao je i prvi voz u našu Varoš. Kažu ondašnji hroničari da je bilo svečano, raspevano, da su se skupili maltene svi meštani Varoši, mali i veliki svečano obučeni i uparađeni, pristigli da vide to čudo koje dimi, pišti i prekriva se oblakom pare, i od kog su deca bežala i cvilila kao od drekavca. Državni službenici u svečanim odelima, ozbiljni, kako im i sama titula nalaže, dočekuju prvi voz uz prangijanje varoških mladića isprepletano sa svirkom duvačkog orkestra, koji je za tu priliku došao iz Temišvara. I sve je odisalo na sreću, zadovoljstvo i napredak jedne Varoši, tako bogate prošlošću. Vrlo brzo su se naši ondašnji varošani naučili da koriste ovu blagodat progresa i uživali u putovanju ovom čudesnom napravom koja je dolazila iz pravca Sečnja od Bele Crkve i Vršca sa jedne strane, a sa druge strane iz pravca Bečkereka i još dalje Novog Sada i Beograda sa raskrsnicom u Orlovatu. Iz naše Varoši odlazio je pored bolnice u pravcu Međe, gde se kod Dajićevih utrina odvajao drugi krak za Temišvar. Interesantno je napomenuti šta je ta pruga značila u ono vreme, i koliko je bilo „otimanja“ oko njene trase.
Baron Nikolić veleposednik iz Rudne, koji je bio oženjen iz dinastije Obrenović, je uložio veliki kapital i uticaj da promeni trasu pruge i preusmeri je od Krstura do Rudne (Rumunija) i njegovih imanja, tako da je železnička stanica bila pravi centar Rudne, na njenom obodu gde je bio Baronov dvorac, Srpska Pravoslavna Crkva, škola … i to je jedinstveno naselje sa takvim rasporedom. Elem, kao što rekoh, puni vozovi robe i putnika su svakodnevno saobraćali u svim pravcima, sve je bilo krcato, i diljem pruge se osećao taj procvat i zamah na kraju devetnaestog i početkom dvadesetog veka. Stanica je bila velelepna građevina sa službenim prostorijama, čekaonicom za putnike i železničkim restoranom koji je uvek bio dupke pun onih što odlaze, dolaze ili ispraćaju. A restoran pamti mnogo pričalica među putnicima i železničarima, pogotovo kada zimi sneg naveje, čuvena banatska mećava oko Jovanjdana i Savindana, kada belina pritisne ravnicu, kada se čuje samo graktanje vrana i pisak lokomotive koja je sa velikom pompom ulazila ili izlazila iz stanice. Bilo je i onih koji nisu nikuda putovali, ali eto, voleli su taj žamor, gužvu, te slike odlazaka i dolazaka koji ih je kao magnet privlačio. Prostor od zgrade stanice do perona je bio ograđen metalnom ogradom zelene boje na čijim stubovima su bile okačene velike žardinjere sa petunijama i muškatlama živih, veselih boja koje su poput ćilima krasile stanicu i kome su se putnici, naročito putnice divile i krišom brale po koji pelcer, ne mogući da se otrgnu njihovoj lepoti. Pokraj staze što vodi od stanice do prvih kuća Varoši, sa leve strane su bili zasađeni plavi jorgovani, čija boja i miris su prosto opijali putnike, i ne mali broj puta su završili u buketima koje je varoška gospoda darivala svojim damama dočekujući ih na dolaznom peronu. Sa leve i desne strane stanice su bili posađeni divlji kestenovi koji su svojom monumentalnošću nadvisivali stanicu penjući se pod oblake, kao da su želeli da zaštite i stanicu i putnike od neželjenih oluja i gromova. Bili su naročito interesantni nama osnovcima u jesen, u oktobru, kada su padali na sve strane i nama bili dragoceni rekviziti u raznim igrama i nestašlucima. Naši fudbaleri su vozom putovali na utakmice koje je pratila grupa vernih navijača, da ih pesmom isprati i tako još jednom nesebično podrži. Stanica i njeni peroni pamte sve, a naročito ispraćaj regruta u armiju ili svadbe. Znalo se, jesen rezervisana za odlazak regruta ili svatovska veselja. Sa raznih strana Varoši pristizale bi kolone mladića i devojaka sa svircima na čelu koji su ispraćali pomalo uplašene i još mamurne remce, devojke i sestre, drugari i ostali prijatelji. Bilo je i tamburica i harmonika, bećaraca i prigodnih pesama sa vojničkom tematikom, pilo se i nazdravljalo sokacima i polako kretalo ka železničkoj stanici. E, tu na stanici, dok voz ne krene, sve bi se muzike spojile u jednu, igralo se sitno banatsko kolo, ljubljenje, pozdravljanje, šef sa crvenom kapom pogleduje na svoj časovnik držeći u ruci malu palicu, mašinovođa dugim piskom nagoveštava ukrcavanje i skori polazak, regruti ulaze u vagone, mašu kroz otvorene prozore, mašu i ovi sa perona, i svi sa zebnjom isčekuju zvižduk otpravnika voza sa podignutom palicom. Mašinovođa sa dva kratka i jednim dugim piskom pokreće lokomotivu, pozdrav uzvici, jecaji, sve se to sliva u jedno i voz polako zamiče iza Erakove vekternice i odlazi … Na stanici muk, tišina, polako se svet razilazi, oni malo zagrejani pozivaju muzičare u restoran da popiju još po koju za svoje drugare… a tek svadbe. Skupi se pola Varoši da vidi novu snajku, kuma kako se keri i svatove okićene dugim, belim, svatovskim, vezenim peškirima okićeni ruzmarinom. I tako se živelo u to doba. Ranim jutarnjim vozovima je hrlilo u Zrenjanin na stotine đaka i radnika i uvek u vozu veselo, puno smeha i dosetki, puno ljubavi i uvažavanja, svi smo nesebično delili jedan, sada neobičan svet koji je mirisao na noćnu frajlu u majsko veče. Suviše lepo da bi dugo trajalo. I opet ljudski nemar i nepromišljenost doveli su do toga da se obustavi saobraćaj na pruzi Jaša Tomić – Sečanj, i da se ta najfrekfentnija destinacija u našoj Varoši pretvori u oazu zaborava i nestvarne tišine. Da nestane jedan romantični, zakaldovani svet, kao što Sunce nestaje na zapadu iza polja rascvetalih suncokreta odnoseći te zadnje iskre svetlosti u nepovrat. Otišlo je i mnoštvo neispričanih priča, nedosanjanih ljubavi, pregršt kestena u staračkim rukama, miris plavog jorgovana, pisak lokomotive iz daljine, kada je oblak crnog dima nagoveštavao njen dolazak, lica koja mašu iza zamagljenih prozora i železničara, ćutljivih u svojim tamnoplavim uniformama. I deo naše prelepe, neprolazne mladosti je otišao za tim vozom tražeći ga po nepoznatim peronima, tiho, setno, utkano u životopis. Dragi moji varošani, vi stariji koji pamtite prugu i ono vreme znam da ste kao i ja i još mnogo drugih razočarani, prevareni od jednog vremena koje nam je nepovratno oduzelo naše vreme, vreme železnice, piska lokomotive, punih perona sa kojih je zračio život i nada, sa kojih se odlazilo u daljine za poslom ili drugim potrebama, ali se i vraćalo sa nostalgijom i čežnjom da se ponovo vidi rodna Varoš, i već od „Lize“ srce je kloparalo jako poput točkova vagona ispod nas i spajalo u jednu reč, povratak u voljenu Varoš. Stanica ćuti prazna i neka nenormalna tišina je ispunjava, šine i peroni zarasli u travu i korov, magacini i velika stočna vaga devastirani, posečena aleja plavog jorgovana, još samo ostareli kesteni u svom bolu, kroz fijuk banatske košave prenose priču o vremenu onom, jednom divnom vremenu i ljudima u tom vremenu, i jedan zapis na zidu čekaonice „Goco , volim te“…
Možda ovo govori sve. Sve prolazi, ali ljubav ostaje i želja da obnovimo železnicu za neke buduće devojčice i dečake, da osete miris prošlosti i njenu patinu, da se raduju pisku lokomotive i dive čiki sa crvenom kapom i palicom u ruci. Dragi moji varošani, prolazeći pored stanice napuštene i izdane od ljudi kao da čujem jecaj sa zatravnjenih perona, kao prazna čaša na stolu u nekadašnjem restoranu, odzvanjaju mi u ušima stihovi one stare romanse „Jorgovane, moje plavo cveće …“. Iz sećanja prizivam lik otpravnika voza sa podignutom rukom i fenjerom u ruci u prohladnom januarskoj noći, čeka voz koji doći neće, samo ja čujem zadnji pisak lokomotive koji me podseća na ono naše … što nekad bejaše.

Dobijte obaveštenja u realnom vremenu odmah nakon objavljivanja nove vesti.

Možda vam se sviđa i
Ostavi komentar

Vaša email adresa neće nigde biti prikazana