BELA STADA

Dopisnica iz Varoši
Veliki, zeleni pašnjaci i nepregledna bela stada, što po njima pasu, to bi bila slika odprilike pre jednog veka, sa ovih naših banatskih prostora. Reklo bi se idilična slika, zvuk svirala, lavež čupavih pasa sa njakom magaraca u pozadini, na velikom slikarskom platnu, što zadržava pogled i odmotava u glavi film nekog, ne tako davnog vremena. Banatska ruralna sredina, gde se oduvek težački živelo i otimalo od prirode je obilovala velikim fondom domaćih životinja, naročito ovaca. Gotovo svaka kuća je gajila ovce, bar onoliko, što se kaže, za svoje potrebe a bilo je i domaćina koji su tradicionalno, vekovima s’ kolena na koleno uzgajali i po nekoliko stotina belorunih ovčica. To je bila i porodična tradicija, ponos i izazov da se neguje, čuva i unapređuje ovaj vid stočarske aktivnosti. Uzgajale su se obično domaće sorte pramenka i cigaja, koje su prosto srasle sa ovim podnebljem i njegovim zelenim koloritom. Trave za ispašu je bilo u izobilju, vode na sve strane a nije manjkalo ni čobana i njihovih vernih pratilaca i pomagača, pulina. Bilo ih je i crnih i belih i riđih, koji su bili od velike koristi čobanima, pametni, uporni i neumorni, nije se jednostavno moglo zamisliti ni jedno stado bez njih. Izvršavali su sve komande bespogovorno, gledajući čobana svojim bistrim očima, samo što još nisu govorili. Stari čobanin Vela je pripovedao kako je znao satima da priča sa njima, vajkao im se i na sušu, visoke poreze, babu koja je stalno nešto gunđala i zanovetala i tako satima, prekraćujući vreme i svoju muku. Ne retko bi se poslenici i pridošlice veoma iznenadili kada bi začuli tihu komandu č’a Vele pulinima, da odvoje samo jaganjce, tako da su ovi bili u čudu, videvši puline u svom elementu kako pedantno i pažljivo odvajaju samo jaganjce a što su ovi promatrali sa nevericom i o tome bi dugo pričali među sobom u kafanskim divanima. Čobani su bili ljudi od strpljenja i umešnosti, koji su, zahvaljujući viševekovnom iskustvu, poput marvenih lekara bili upućeni u razne ovčije bolesti, kao što je šepavost, metilj ili slično i to su uspešno i brzo rešavali. Naslonjeni na štap, sa zabačenom šubarom na potiljku posmatrali su svoje stado, dok ih je po licu milovao blagi povetarac, donoseći miris obližnjih Karpata. Magarac, kao sastavni deo ove idile, bio je zadužen da nosi opremu, vodu, kante za mleko, šator i da je uvek pri ruci čobaninu. Dok ovce miruju u hladu bagrema i on bi se naslonio na stablo, izvadio brisu od koje se nikada nije odvajao, izvadio komad slanine, luk, krišku domaćeg hleba, mirišljavog na naćve u zoru i u slast užinao, praćen pogledom pulina, očekujući da ga gazda počasti za marljiv rad. Za jesenjih, kišnih dana i prvog mraza, nezaobilazni deo odeće je bila opaklija, topla, nepromočiva, do peta, koja je grejala stare kosti. Tada su se ovce brojale na hiljade i kada bi se iz vazduha, iz ptičije perspektive moglo gledati na pašnjake, delovalo bi kao oaza zaostalog snega, onog martovskog, kako iskri pod proletnjim Suncem. Sva ova bela, prelepa vuna, je leti prilikom šišanja ovaca, sabirana u velike jutane džakove i odvožena na obale rečice Jer, što je lenjo krivudala obodom Varoši ili velikog Tamiša na pranje. Mnoštvo ženskih ruku, pesma i šale su odjekivale razgranatim vrbacima, uz kikot zarumenjenih snaša i mladih moma, ustreptalih kao jasika na košavskom vetru. Vuna se potom sušila i odnosila vunovlačaru na češljanje, što je još jedan zanat, vrlo bitan i tražen u vreme ono, sada već odavno zaboravljen i gotovo nepoznat novim generacijama. Za zimskih večeri prelje i tkalje imale su pune ruke posla, štrikalo se i tkalo pod svetlošću petrolejki, poveravale tajne i čežnje, sve ostajući pod okriljem noći i treperevih lampi. Samo je mesec, taj verni saputnik noćobdija, svojim zracima upijao skrivene poglede i uzdahe mladih devojaka i snaša, ljubomorno ih čuvajući od svetlosti dana, samo njemu poznato, odnoseći ih sa prvim zracima Sunca. DŽemperi, kape, šalovi raznih boja, grejali su ondašnje sugrađane kao najbolje urađen reklamni spot belog stada. Vešte domaćice su se takmičile i u spravljanju nadaleko čuvenog ovčjeg sira, onako šupljikav, sočan i ukusan bio je večita potražnja, kako meštana, tako i kupaca iz celog Sreza. Da pomenem samo porodicu Dajić, velike ovčare, koji su najduže odolevali kao ovčari, gde je ovčarstvo prenošeno da generacije na generaciju, ljubomorno se čuvalo i branilo, posvećeno svojim belim živuljkama stotinama godina. Kuća na kraju Varoši, pašnjaci unaokolo, rečica Jer, tik uz bašte i voćnjake, idealno za uzgoj i čuvanje belog stada. Uvek u pokretu, sa domaćinskom zabrinutošću, viđali su se čobani sa svojim stadima na pašnjacima okolo granice, lavež pulina kao siguran znak da je stado u blizini. Zimi, kada zaveje sneg a oštri severac spusti temperaturu ispod nultog podeoka, stada su u toplim stajama, ušuškana, sa jaslama punim mirišljavog sena, spokojno preživaju isčekujući novo proleće, cvetne livade i pašnjake. Pulini, verni pratioci su se zavukli u kutove štale, dremaju, uz zasluženi odmor, ali uvek budni i spremni da na mig svog vlasnika krenu da izvrše datu im komandu. Sa prvim zracima proletnjeg Sunca, kada se trava zazeleni, poljsko cveće svojim mirisima prizove vredne pčelice, stada izlaze na ispašu; sve se po ko zna koji put ponavlja. Sada je ponovo april, Sunce visoko odskočilo, zelene se livade, ali nema one beline, beline belih stada, sve deluje isuviše mirno, bez laveža pulina i zvižduka čobana. Zamakla su negde iza horizonta, na neka nova pasišta, da li zauvek? Pred očima zaleđena slika, u ustima ukus mladog, tek isceđenog sira, ali nekako opor, ni nalik ondašnjem, izmešan sa setom, zbog gubitka nečeg toliko dragog. Neizlivena suza ispira sećanje, umesto belog, toplog runa, hladno oko srca, naviklog na mek džemper ili šareni šal, misli prekinute kao telefonske žice na staroj bedenarnici, nemoć da se prenese u budućnost i sačuva zvuk klepetuše, što odzvanja u noći, ili nam se samo to čini u ogromnoj želji da pohranimo bar tu mrvicu iz detinjstva, da bi nas podsećala na bela stada i toplinu mekog runa. Polako se sve gasi, nestaje, kao zvezde pred zoru, umesto beline, namiče se neko sivilo, izmaglica, koja zatamljuje Vršačka Brda i nudi nestvarni mir i strepnju. Dragi moji varošani, još jedna priča, jedna uspomena iz naše Varoši nestaje i bledi, odnosi deo detinjstva zanavek ali samo u trenu, sa prvim zracima jutarnjeg Sunca ponovo i ponovo vraćaju nam se stare slike, crno- bele fotografije, sa belim stadima i pastirima, koji nam mašu uzdignutom rukom i kao da nam poručuju: „prošlo je … ali sačuvajte u svom srcu i svojim mislima … ono naše … što nekad bejaše …“