ROMAŠKA

Dopisnica iz Varoši
Boraveći i radeći u Rusiji, pre mnogo godina, prvo čime su me domaćini ponudili bilo je čaj od romaške. Nisam znao šta je to tada, ali sam prihvatio, poštujući domaćine i zatravljen prosto tako lepim imenom. Kada sam otpio prvi gutljaj, rekoh zbunjen na srpskom, oduševljen prepoznavanjem, pa to je kamilica. Kamilica ta čarobna nežna biljka žuto-belog cveta (lat. naziv Matricaria chamomilia), u narodu je poznata pod raznim nazivima, zavisno od kraja lepe nam domovine, i kao ramenak, popadija, prstenak, gorčak, titrica … Najkrupnija, najrasprostranjenija, najčistija i svakako najlepša u familiji je upravo titrica. Javlja se po žitaricama, pre svega po ozimoj pšenici, na strnjištima i prisutna je gotovo tokom celog leta. Dok ispijam šalicu vrelog čaja, iz sećanja mi dopire vreme prošlo, neke davne, stare i drage slike, lebde iznad šalice, i kao da se nadmeću u svojim kazivanjima i svojoj lepoti. Prosto se gubim u svim tim pričama, jedva uspevajući da negde u daljini razaznam široku livadu, kako se zlati na junskom suncu, prekrivenu malim beračima i njihovom mladošću i smehom… Da, pre mnogo godina, u prošlom veku, ovi stariji, moji ispisnici, a i neki mlađi, sećaju se branja kamilice na slatinama oko Varoši. Preka bara, Bela bara, na utrinama oko đerma … Osnovci i oni malo stariji, poneki dejka, činili su okosnicu beračkog društva.
Naime, u Varoši je postojala Zadruga, koja je između ostalog otkupljivala i lekovito bilje, imali su i sopstvenu sušaru, tu u malom sokaku preko puta. Prvi džeparac za ringišpil, sladoled i sočne baklave kod Idriza, bio je glavni motiv i pokretač postškolskih aktivnosti. Kamilica se skupljala velikim drvenim češljevima sa metalnim zupcima, no nije ih bilo dovoljno. Mahom se bralo improvizovanim, nevešto ručno pravljenim, koji su i te kako bili efikasni u radu. Miris poljskog cveća raznosi livadom svež povetarac, prosto opija. Bumbari i vredne pčelice se u svom nadletanju otimaju o nektar, koga je bilo u izobilju, po neprskanim livadama i pašnjacima. Rascvetalo poljsko cveće livadske deteline, majčine dušice, poponca, pelina, mlečike, crnog sleza, krasuljka … Zuje oko nas, verovatno i oni veseli i razmahani zbog obilja sladunjavog polena.Prhne put neba i po koji uznemireni fazan , vetruška se glasne sa visine gledajući neobične berače , iz daljine , sa sigurne udaljenosti vire rogovi znatiželjnog srndaća i kao da je sva priroda i njena nežna stvorenja pokazivala svoju dobrodošlicu.Kako se sunce podizalo , tako je i umor stizao male berače, i tamo iza podneva, kada se sa tornja Katoličke crkve oglasilo podne, šarolika grupa žedna i oprljena prolećnim suncem, se u nepravilnim grupama kretala prema Varoši, umorna, ali zadovoljna, misleći na sladoled i šampite, koje je Idriz tako vešto pravio. Maksim je dosetkama i šalom dočekivao berače, sve uredno merio sokoleći ih da nastave i sledeći dan. Isplata odmah, blaženstvo na licu, osmeh razvučen ko ravnica i, zna se. Pre početka korzoa ispunili bi poslastičarnice kod Idriza i Vlade, sladeći se zasluženom nagradom sretni, zadovoljni, pa eto i oni imaju novce, sopstvene, zarađene… Gledam, tamo negde prema horizontu, oblaci se prepliću nad ravnicom i ćutim … Livade većinom razorane, neki novi vetrovi su doneli nešto drugo, neki nemir i nespokoj, a oduvali berbu kamilice tamo daleko „iza sedam mora i gora“. Ostala je još samo u izbledelim sećanjima nekolicine malih berača, sada već prosedelih vlasi, pognutih leđa, ophrvanih svakodnevnicom i tom stalnom jurnjavom za sopstvenom senkom, kao da se nema kade … Čvrsto držim u ruci šoljicu već ohlađenog čaja, slike polako isčezavaju, odlaze nekud iznad senokosa, polja zarudele pšenice, kroz krošnje topola i vrbaka ćudljivog Tamiša, i polako se gase na horizontu. Jedna suza, vrela od bola i zaborava polako se kotrlja niz izborano lice, bućne u ohlađeni čaj nebi li na momenat zagrejala odlazeće sećanje, sad već osedelog dečaka, jato ždralova nadleće posustalu Varoš najavljujući zimu, a možda i oni tuguju i spominju na svom letu ono naše … što nekad bejaše!