Banat – žitnica carevine
Banatski urbar
Sa inkorporacijom Banata Ugarskoj, došlo je do uvođenja Banatskog urbara 17. oktobra 1780. godine koji je regulisao odnose kmetova sa državom, odnosno vlastelom. Po urbaru, vlastelin je seljaku davao u zakup oranice, pašnjake i livade, koje je on plaćao kulukom, a mogao je svoje obaveze i novcem da otplati. Kmet je za jednu sesiju zemlje plaćao godišnji porez kulukom bez zaprege 104 dana, a sa zapregom 45 dana. Osim toga, kmet je morao svom gospodaru da daje desetak od proizvedenih poljoprivrednih proizvoda – hrane, vina i stoke. Novi urbar je podešen tako da odgovara vlasteli, ako bi došlo do prodaje banatskih komorskih poseda. Banat je pripojen Ugarskoj, ali posedi nisu bili dati mađarskom plemstvu kako se to želelo. Po preporuci Josifa II i državnog saveta, posedi su podeljeni u četiri kategorije po vrednosti i tako su stavljeni na licitaciju i prodaju. Na osnovu te odluke, došlo je do prve licitacije 1. avgusta 1781. godine u Beču, za imanja čija je vrednost prelazila 30.000 forinti, a imanja manje vrednosti su prodavana u Temišvaru. Do 1783. godine na javnim licitacijama su prodata 164 banatska poseda. Kupci ovih imanja su bili jermenski, grčki, cincarski, srpski i mađarski bogataši i trgovci, koji su ovom kupovinom istovremeno dobili plemićku titulu i postali plemići.
Baćanji, Čekonić, Dadanji…
Na banatske posede su došle porodice: Baćanji, Čekonić, Dadanji, Đurković-Servijski, Karačonji, Kiš, Lazar, Marcibanji, Moska, Nako, Nikolić, Sisanji i druge. Namere Josifa II su bile izuzetno dobre, ali nove spahije nisu opravdale očekivanja bečkog dvora. Dvorska kancelarija je bila prepuna žalbi na račun vlastele, koja je maksimalno iskorištavala i ugnjetavala svoje kmetove. Mnogo puta su spahije izgovarale bahate rečenice slične ovoj, koju je izrekao Đorđe Đurković de Servijski, gospodar od Turske Kanjiže (Novi Kneževac): “Car je gospodar u Beču, a ovde sam ja”. Zbog teških zlostavljanja, uzurpiranja i otimanja najbolje zemlje od kmetova, došlo je do masovnih kmetskih pobuna, pa i do ubistava spahijskih provizora. Veoma nezadovoljan ovakvim stanjem na spahilucima u Banatu, Josif II je obustavio dalju prodaju komorskih dobara.
Nastavljajući uporno svoju reformatorsku politiku, Josif II je ukinuo instituciju kmetstva 22. avgusta 1785. godine. Po novom zakonu, kmet se nije vezivao za zemlju i imao je pravo na ličnu slobodu. Uprkos mnogobrojnim postojećim problemima u novoosnovanoj Torontalskoj županiji, zemljoposednici su na svojim spahilucima uneli mnoge novine u poljoprivrednu proizvodnju i uveli uzgajanje novih poljoprivrednih kultura. Prilagodili su poljoprivrednu proizvodnju na svojim imanjima, odnosno zemlji koju su izdavali u zakup, pa su pored veoma rentabilnih žitarica, počeli da uzgajaju i duvan, koji im je donosio ogromne prihode. Zbog specifične proizvodnje duvana, spahije su na svoja imanja naseljavali mađarske bezemljaše. U Banatu su jedna za drugom nicala baštovanska naselja i sela kao što su Rabe, Majdan, Budžak, Filić, Tervar, Terjan (Lerincfalva), Vrbica, Banatski Monoštor (Monostor), Imretelek, Morotva, Padej, Sajan, Jazovo, Rusko selo (Kis Orosz), Novi Itebej (Itabej), Nova Crnja (Magyar Csernye), Toba, Torda i druga.
Kosidba žita srpom, kosom…
Bečki dvor nije odustajao od zacrtane politike – da od Banata napravi žitnicu Evrope. Na veleposedima se najviše sejalo žito, zob, raž i napolica, a proizvodio se i kukuruz i veoma malo krompir. Od poljoprivrednih radova je najznačajnija bila vršidba žita koja je trajala od leta do kasne zime, a često i do samog proleća. Na ovim prostorima, tehnika vršidbe žita se nije menjala vekovima i obavljala se srpom i kosom i zato je bio veliki problem požnjeti velike površine. Kosidba žita srpom je tražila više radne snage, no imala je i svojih prednosti – slama se malo lomila i koristila se za pokrivanje kuća. No, to je izazivalo česte požare. Zato je Josif II 1787. godine izdao naredbu kojom je zabranjeno pokrivanje kuća slamom i trskom, nego isključivo šindrom i crepom. Sa povećanom proizvodnjom žita krajem XVIII veka, zbog nedostatka radne snage sve se više koristila kosa, kojom se ubrzavala vršidba žita. Za jedan dan su kosom dva nadničara mogla da pokose jedno katastarsko jutro žita. Pošto je bilo nedovoljno radne snage, za vreme vršidbe su spahije primoravale kulukom svoje kmetove da im rade žito i nisu vodili računa kada će kmetovi ovršiti svoje njive.
Vršidba konjima
U Torontalskoj županiji, bez Banatske vojne granice, 1787. godine, je bilo 139.130 stanovnika, a to nije bilo dovoljno za obavljanje poljoprivrednih radova i zato je iz drugih krajeva Ugarske dolazila u vreme sezone najamna radna snaga, koja je plaćana najčešće u naturi. Žito se vršilo na pripremljenom guvnu prečnika od 10 do 15 metara sa volovima, ili konjima koji su terani u krug. Volovi nisu bili podesni za vršidbu jer su bili spori i svojim izmetom su prljali izvaljeno seme. Konji su bili omiljeniji jer su bili brži. Na guvnu je bilo upregnuto od dva do deset konja i skidane su im potkovice da ne bi lomili žito. Ipak je vršidba trajala mesecima. Žito se dopremalo u spahijske ambare, ili u žitne jame. Sa manjih površina, žito se vršilo mlaćenjem sa drvenim mlatilicama i narod je to zvao “nemačko vršenje”, jer su tako Nemci vršili svoje žito.
Žita je bilo na pretek i izvozilo se u sve krajeve Austrije i Ugarske i u najveće države Evrope, a preko Turske je stizalo čak i do Egipta. Najveći trgovački centar je bio Novi Bečej (Turski Bečej), gde su bili izgrađeni veliki žitni magacini. Odatle se Tisom brodovima žito prevozilo u unutrašnjost zemlje i do Jadranskog mora u pristaništa Rijeke i Trsta. Nove spahije su se sa malo ulaganja naglo obogatile od plodne banatske zemlje koja je davala odlične prinose. Na posedima od više hiljada katastarskih jutara prosečan prinos pšenice je iznosio 500–600 kg. po katastarskom jutru. Za žitom je bila sve veća potražnja i zato su svake godine povećavane zasejane površine. Zastarelom poljoprivrednom mehanizacijom, velike površine se nisu mogle odgovarajuće obrađivati, pa je teška banatska zemlja drvenim plugovima preoravana do samo desetak santimetara.
Autor: Sabo Jožef