Privredna izložba u Budimpešti (1857)
Najveći prodor savremenih mašina na ugarskom tržištu je napravljen 1857. godine, kada je u Budimpešti održana velika privredna izložba. Iz izveštaja najčitanijeg mađarskog ilustrovanog lista, Nedeljnih novina (Vasárnapi újság) najbolje se vidi koliko je bilo veliko interesovanje izlagača iz celog sveta, koji su svoje proizvode ponudili jednoj od najvećih agrarnih sila u Evropi, Austriji i Ugarskoj.
Na izložbi su učestvovali i najugledniji veleposednici iz svih krajeva zemlje sa svojim proizvodima, a među njima je bio i Vilibald Bogdanović iz Međe. Od domaćih proizvođača poljoprivrednih mašina učestvovali su iz Budimpešte: Vidač, Gubic, Vajs i Ungar, Sij, Farkaš, Rek i Sabo, Temlin, Vitvindiš i Hanis, Piler, Zajning i Kamermajer. Iz unutrašnjosti zemlje su došli: Pabst i Kraus (Mošon Mađarovar), Bokor (Mali – Cenk), Kahelman (Šelmec), Felber (Veliki-Cenk), Fajce (Temišvar), Lajt (Osijek) i još mnogi drugi. Iz inostranstva je najviše izlagača bilo iz Engleske. Tu su bile firme: Bardžis i Kej (Burgess&Key), Baret (Barret), Eksal i Endrjus (Exall&Andrewes), Dž. Hauard, Garet i sinovi (Garrett&Sons), Klejton Šatlvort, Horzbi i sinovi (Hornsby&Sons), Dž.Smit i sinovi (J.Smith&Sons), R. Rensom, Drej i kompanija (Dray and Co), Braća Dejvi (Davy Brothers), R. Coleman i drugi. Iz Beča su došli Leo Wolf, Fihter i sinovi (Fichter und Sohnes), Hubaci i Vard (Hubazy und Ward), a iz Drezdena Šubert i Hese.
Ponuda je bila izuzetno bogata i veoma teško bi se mogao opisati broj i sve vrste plugova, drljača, sejalica, krunjača, sečki, kosačica, trijera, mlinova, raznih rešeta (vetrenjača) i vršalica. Najveće interesovanje posetilaca su ipak privukle parne mašine-lokomobili, kompanije Klejton-Šatlvort, koja je 1857. godine otvorila predstavništvo i fabriku u Beču. Njihov zastupnik i zastupnik firme Horzbi i sinovi je bio poznati trgovac Ludvig Volf. Dok su se laici malo pribojavali novih vatrenih mašina, pravi poznavaoci su odali priznanje novim tehničkim unapređenjima i velikim radnim mogućnostima ovih mašina. Prikazani parni lokomobil je po svojim tehničkim karakteristikama bio težak oko 7.000 kg, snage 8 konja, za 12 sati rada je trošio 800 kg kamenog uglja i jedan kubik drva, a za proizvodnju pare je trošio 2.500 litara vode.
Sajam je bio toliko uspešan, da su strani proizvođači prodali sve svoje mašine i zbog toga su jedan za drugim počeli da otvaraju svoja predstavništva u Budimpešti. Prvo predstavništvo je otvorio Klejton-Šatlvort 1858. godine, koji je pored svojih proizvoda prodavao i američke kosačice kompanije Mek Kormik i Semjulsona i Vuda, a pored toga je imao i mašinski servis. Predstavništva su imali još, fabrika sejalica Garet, fabrika plugova Hauard i Horzbi, čiji je predstavnik za Ugarsku bio Banaćanin Mikloš Feher iz Novog Bečeja, koji je živeo u Budimpešti.
Fabrika poljoprivrednih mašina Ištvana Reka
Novu fabriku poljoprivrednih mašina, Rek Ištvan (Röck István) je otvorio 1856. godine, nakon odvajnja od svog ortaka Ištvana Vidača. Rek, izuzetan pronalazač i novator, je još 1853. godine proizveo ručnu i zaprežnu vršalicu. Najveće priznanje je dobio za parni lokomobil, napravljen 1859. godine. Kod prvog probnog rada ove parne mašine, bili su pozvani da prisustvuju predstavnici svih najvećih proizvođača mašina. Sticajem okolnosti, u Budimpešti se tada nalazio i vlasnik poznate kompanije Klejton-Šatlvorta, Džozef Šatlvort koji je sa iznenađenjem konstatovao dobre karakteristike Rekove mašine, jer je po nekim praktičnim rešenjima bila bolja od njihovih. Rekovi proizvodi su bili veoma traženi u Banatu, a najveće tržište je imao u Rumuniji, Srbiji i Turskoj. Njegova fabrika je 1859. godine zapošljavala 130 radnika.
Carinske stope i do 25 posto
Veću prodaju savremenih parnih mašina je otežavao nedostatak stručnih lica za rukovanje, a osposobljavanje novih kadrova nije išlo preko noći. Problem je predstavljalo i to, što su Austrija i Ugarska uvele velike carinske stope na inostrane proizvode i do 25% od stvarne vrednosti mašina, u cilju zaštite domaće industrije, koja je tako mogla brže da se razvija. Ove mere su doprinele da se osnuju nove fabrike u Beču, kao što su Burg (Burg), Zigl (Sigl), Kugler i Hubicki (Kugler&Hubitzky), u Pragu Boroš i Ajhman (Borrosch und Eichmann), Karov (Carow), i Dresler (Dressler) u Nojtisenu.
Uvozne poljoprivredne mašine iz Amerike i Engleske su postale jako skupe za domaće kupce i oni su bili prinuđeni da kupuju domaće proizvode, koji su po kvalitetu malo zaostajali za uvoznim mašinama. Da bi privolela i ubedila kupce u kvalitet domaćih mašina, naročito plugova, država je organizovala takmičenja u oranju, gde su upoređivane mogućnosti stranih i domaćih proizvoda. Zato je i u Rakošpaloti 4. juna 1858. godine organizovano takmičenje u oranju, na kome je učestvovalo devet takmičara sa 18 plugova. Najdublje i najlepše oranje su pokazali plugovi sa oznakom P.P. od Hauarda, dva puta patentirani plug od Horzbija, plug Ištvana Farkaša i Šerc-Vidačev plug. Ovi proizvođači su u nekoliko kategorija nagrađivani, kao i Rekov, Gubic-Horzbijev, Fišerov i Benkov. Na ovom takmičenju se videlo da su ugarski proizvođači plugova dostojni rivali po kvalitetu Engleskim proizvodima, pa čak, po nekim karakteristikama, i bolji.
Autor: Sabo Jožef