KAFANA „KOD TRAJKOVIĆA“

0 4.767

Dopisnica iz Varoši
Kafići, kafei, diskoteke, klubovi, kako to sve zvuči strano nedohvatljivo, spram reči kafana, i to kafana u pravom smislu. Kockasti stolnjaci, limene ili kristalne pepeljare, zavese požutele od dima, crnim olajom premazani podovi, bela kelnerska bluza i eto sklapa se mozaik i promalja ta bajkovita reč kafana. U našoj Varoši je tokom njene duge istorije bilo preko dvadeset kafana i bircuza, bez hotela i motela, koji su meštanima Varošice pružali priliku da se u njima varošani otrgnu od svakodnevnih briga i obaveza i ogrnuti plaštom dima uz karte i domine se zabavljaju i daju sebi oduška. Spomenuću jednu od najpoznatijih i najposećenijih kafana, kafanu „Kod Trajkovića“, stecište i mladih i starih. Osim bioskopa koji se prikazivao sredom i subotom, glavno sastajalište preko nedelje a nedeljom posle odigrane utakmice „Radničkog“, znalo se, pravac kafana „Kod Trajkovića“. Gazda se prezivao Trajković i tako je ime kafane sraslo sa prezimenom i postalo prepoznatljivo za sve naše žitelje. Kafana se nalazila do ulice u kući baka Marije Švabice, koja je tu ostala posle rata i tu živela mirno i tiho sa svojim sinom Ferikom. Kafana se sastojala od jedne velike prostorije sa četiri prozora i velikim, širokim ulaznim drvenim vratima. Iznutra je bila omalovana šarama izvučenim valjcima, pravilno iscrtanim štraftama, drveni stolovi i stolice, šank sa starinskom, izrezbarenom vitrinom i bilijarom tu odmah, do ulaznih vrata. Nasuprot ulaznih vrata, bila su vrata koja su vodila u dvorište, gde se nalazila kuglana. U dvorišnom delu je bila smeštena kuglana dužine oko dvadesetak metara sa drvenim branicima, peščanom podlogom i velikom drvenom klupom, samo je na početku staze bila drvena fosna, preko koje se usmeravala kugla ka čunjevima kojih je bilo tri. Bilijar je, u to vreme, bio jako popularan među mladićima, željnih bilo kakve zabave i vrlo brzo su se utrenirali, tako da je bilo pravih virtuoza, kao Milenko koji je postavio i rekord u Varoši, jer je odjednom uspeo da nakupi 782 boda i tako izazove ovacije i divljenje kako saigrača tako i uvek dokonih i znatiželjnih kibicera. Naravno odmah se to zalivalo pivom i kabezama i dugo, dugo prepričavalo za kafanskim stolovima. Pevac, Biber, Čilija … su bili pravi varoški šoumeni koji su zabavljali prisutne svojim šalama i dosetkama, „pozorište na otvorenom“. Između četiri ulična bagrema Rade je zakucao drvene oblice za naslanjanje bicikala i to je ličilo prosto na kadar iz kaubojskif filmova, koji su inače bili jako popularni među mladima, pa je kafana odmah dobila i nezvanični naziv „Kod tri pištolja“. Kuglana je uglavnom bila rezervisana za one starije žitelje koji su se nadmetali u obaranju kegli. Bilo je veštih i kuglaša a i onih sa jakim udarcem, kao što je imao Mile, tako kada on zamahne momak koji je skupljao kegle i vraćao kugle bi bežao u obližnju šupu. U toj šupi je bilo puno ispražnjenih kutija od šibica koje smo mi tražili i isecali sličice koje smo kasnije koristili za igru. „Igra sličica“ je bila veoma omiljena među mlađim, đačkim uzrastom, čiji je cilj bio osvojiti što više tih šarenih trofeja. Na kraju kuglane je bio veliki dud sa slatkim crnim plodovima, gnezdima kumrija i raspevanim dživdžanima, koji su kao navijači svojom pesmom bodrili kuglaše. Pogotovo nedeljom pre podne dvorište kuglane je bilo pretrpano što igračima, što navijačima. Padale su i opklade, bilo je i svađa i ljutnji ali su na kraju svi zadovoljni odlazili na nedeljni ručak gde ih je čekala topla supa, rinflajš, bareni krompir i kolači sa makom, samleven kod baka Marije u velikom mlinu. Kafana i ne bi bila to što jeste a da ne spomenem i legendarne konobare, majstore kafanskog ugostiteljstva, Gaja i Rada, komšije i prijatelje koji su vodili ovaj raspevani karavan i činili da se gosti uvek i sa radošću vraćaju. Znali su da se izbore sa svim problemima koje ovaj posao nosi a bilo ih je bezbroj, naročito kada se malo više popije i kada se kaže koja suvišna reč. Kada bi dolazili predstavnici javnog reda i mira, narodna milicija, na njihovo pitanje šta se dogodilo, Gajo bi obično odgovarao da ne zna, jer je baš tada prao čaše i ništa nije video ni čuo a predstavnici vlasti bi na to samo odmahivali rukama i odlazili ljutito bez ikakvih dokaza. Pošto je to bio već uobičajen Gajov odgovor, sledećih puta kada bi dolazili još sa vrata bi upitali Gaja da li je prao čaše, uz opšti smeh i milicije i gostiju. Rade bi o svakom značajnijem događaju odmah sknadio šaljivu pesmicu koja je postajala svojevrsni hit u našoj Varoši. Varoški mangupi su znali da se Gajo jako plašio zmija, pa su mu u nekom momentu, dok je posluživao kuglaše u dvorištu, stavili u fijoku sa novcem gumenu zmiju. Kada je otvorio ispala mu je fijoka a on je brzinom svetlosti već bio na ulici. U pomoć mu je priskočio Đoka, posetilac i ljubitelj kafane, i onda su sa dve dugačke dake izbacili „uljeza“ u kanal uz opšti smeh i dobacivanje mlađarije. Tek kasnije se saznalo da je zmiju ubacio Kum, spadalo i šaljivdžija. Vreme ono, lepo i nezaboravno, kada su se šala i smeh orili na sve strane, kada se punog srca odlazilo na počinak a sa osmehom sledećeg jutra ulazilo u kafanu, ostalo je još samo na izbledelim, starim fotografijama i sećanjima onih u sada već poznim godinama. Polako, kao što curi peščani sat i sitna zrnca neumitno propadaju, tako je oteklo i vreme ono i ljudi sa njim. Ostaju crno-bele fotografije, kafana, kuglana, česma, još samo u mislima pored kafane, gde su komšinice kao na internetu pratile sveže varoške vesti …“ iju, slatka moja šta sam čula, pa ne mogu ti sve ni kasti …“, miris hleba iz obližnje Marinkove pekare, Neda, nasmejan ispred dućana sa mastiljavim plajvazom iznad uha i belom kapom na glavi, šum jesenjeg vetra kako bolno cvili u ogolelim granama bagrema, uzdišući za mladošću što je odjahala zauvek iza horizonta, polako, baš kao i sunce kada zalazi na zapadu, poslednjim zracima, bojeći lepršave oblake. Ponekad, u toplim majskim noćima, dopiru do mene zvuci tamburice legendarnog Pajice i njegovih tamburaša, izatkanih mirisom lipa, onako patetično u D-molu, šaljući poslednje pozdrave, kao putnik sa lađe koja se gubi u morskom plavetnilu. Dragi moji varošani, neka i ovaj mali zapis bude oda vremenu onom, dok se iz zadimljene kafane kao paučina pletu zvuci i neraskidivo nas veže za ono naše … što nekad bejaše …

Dobijte obaveštenja u realnom vremenu odmah nakon objavljivanja nove vesti.

Možda vam se sviđa i
Ostavi komentar

Vaša email adresa neće nigde biti prikazana

For security, use of Google's reCAPTCHA service is required which is subject to the Google Privacy Policy and Terms of Use.

I agree to these terms.